Počnimo jednom banalnom tvrdnjom: nije lako biti učitelj. Učitelj stoji ovde kao zajednička reč za pedagoge, prosvetne radnike, nastavnike i edukatore. Proširimo tvrdnju još jednim banalnim uvidom: nije lako biti učitelj danas. Kad kažemo danas ne mislimo na savremeno doba, mislimo baš na danas – kada gore ratovi u Ukrajini i na Bliskom istoku.
Koliko god da je i druga tvrdnja banalna, ona se ipak oslanja na jednu pretpostavku koja bi se morala razraditi. Naime, pretpostavka je da postoji čvrsta veza između posla učitelja i sveta u kome on radi svoj posao. Tu vezu treba objasniti. Hannah Arendt je vidi ovako:
… kako god okrenemo, pedagozi su za mlade predstavnici sveta za koji moraju da preuzmu odgovornost iako ga nisu lično pravili i možda, tajno ili otvoreno, žele da je drukčiji. Ta odgovornost nije im slučajno nametnuta; nju podrazumeva činjenica da odrasli uvode mlade u svet koji se stalno menja. Onaj ko odbije da preuzme zajedničku odgovornost za svet ne treba da ima decu i ne sme mu se dozvoliti da učestvuje u njihovom obrazovanju.
Naizgled na tragu Hannah Arendt, u želji da svet bude drukčiji, ali zapravo podstaknut pedagoškim uvidima Paula Freirea i tradicijom kritičke pedagogije, Henry Giroux će pak reći da su učitelji javni intelektualci i kao takvi, dakle kao javni intelektualci u školi, imaju obavezu da štite slobodu i zalažu se za pravdu – to jest ne samo da žele, nego i da rade na tome da svet postane drukčiji, to jest bolji.
Sad već više ni prva tvrdnja nije tako banalna, jer je možemo razumeti i ovako: nije lako kao učitelj preuzeti odgovornost za svet u koji uvodimo decu i koji izgleda ovako kako danas izgleda (na Bliskom istoku, recimo). U takvom svetu takođe nije lako braniti slobodu i boriti se za pravdu. Ne samo zato što je to i inače, samo po sebi, teško, nego zato što treba jasno reći šta mislimo pod slobodom i pravdom i kako se konkretno založiti za njih, na primer u ratu između Izraela i Palestinaca predvođenih Hamasom.
Manje osetljiv čitalac mogao bi reći da je taj rat ipak daleko od nas i nije neophodno da se o tome ovde razgovara s decom. Ali, očigledno je da baš taj rat može pogubno uticati na čitavu planetu, i biti uvod u njen apokaliptični kraj, ako stvari dodatno izmaknu kontroli i u njega se uključe okolne države, a onda i velike sile. To je svet u kome živimo i koji može nestati: za njega su učitelji u učionici odgovorni pred decom. Moraju imati šta da kažu o tome, štaviše – zauzeti stranu, kao zaštitnici slobode i borci za pravdu, i, što da ne, kao čuvari sveta.
Onaj uzdržani čitalac ipak bi mogao odgovoriti da o ovom novom ratu na Bliskom istoku učitelji kod nas ne znaju dovoljno, da su stvari komplikovane, da je teško, ako ne i nemoguće zauzeti stranu, pa je možda bolje ipak da o tome s decom ćute, ili, u najboljem slučaju, da samo kažu koliko je cela ta stvar opasna i potencijalno pogubna za sve na svetu.
Ali, ako ne u školi, deca će svakako u svom okruženju izvan škole, uključujući tu i medije, nailaziti na jake stavove i na strasna svrstavanja na stranu Palestinaca ili Izraelaca. Širom sveta, na zapadu kao i na istoku, ljudi izlaze na ulice i demonstriraju, mahom protiv napada Izraela na Pojas Gaze, i traže da se agresija zaustavi i ubijanje (pogotovo masovno ubijanje dece) prestane. Ne nedostaje, međutim, ni odlučna javna podrška Izraelu i njegovom pravu da se bori za opstanak i da zaštiti živote svojih žitelja, jer, čuli smo to više puta, cilj Hamasa je istrebljenje ili proterivanje Jevreja s teritorije koju Hamas vidi isključivo kao palestinsku. Iako je teško razumeti zašto je za opstanak Izraela neophodno ubijanje palestinske dece.
Ima li pravo neko ko je kao učitelj i javni intelektualac preuzeo odgovornost za svet da ostane po strani i prepusti decu bez smernica da se sama snalaze u vrtlogu jakih emocija i do kraja zaoštrenih stavova o tekućem ratu?
Oprezni čitalac i na to može odgovoriti, istina pomalo zaobilazno. Odgovornost za svet i borba za pravdu i slobodu, koliko god da su deo učiteljskog posla, nisu lična stvar učitelja. Stvar je zdrave pameti da učitelj ne bi smeo da ulazi u učionicu i svet predstavlja i pravdu i slobodu tumači po vlastitom nahođenju, kako mu se prohte. Obrazovanje stoji na društvenom konsenzusu oko slike sveta i razumevanja i pravde i slobode. U školi učitelji s učenicima dele ono što se vidi kao opšteprihvaćeno znanje, odnosno društveno sankcionisani, dakle zajednički skup istina o svetu i vrednosti.
Oko novog rata na Bliskom istoku daleko smo od konsenzusa. Kako na nivou sveta tako i unutar većine država (barem na zapadu, a ovde je zapad sve zapadno od Bliskog istoka). U toj situaciji, kada društvo nije u stanju da se složi oko toga šta je istina i za čiju se slobodu treba boriti i koju tačno nepravdu treba ispraviti, škola mora biti paralisana, jer učitelji imaju pred sobom samo dva izbora: da ćute ili da iznesu svoj lični stav, a to svakako nije dobra opcija. Dakle, možda je bolje da ćute.
Ako je to zaključak, onda bismo dve tvrdnje s početka teksta morali da formulišemo uz ogradu: učitelji su odgovorni za svet i treba da štite slobodu i bore se za pravdu ako i samo ako postoji konsenzus oko istine o svetu i oko shvatanja slobode i pravde. Ako tog konsenzusa nema, učitelji treba da ćute. Ako je ovo tačno, onda bismo dobili uglavnom neme učitelje i vrlo tihe škole.
Ima jedan drugi pedagog kome su bliski i stav Hannah Arendt i shvatanje uloge učitelja Henryja Girouxa, ali mu je veoma daleka zamisao o nemoj školi. Michael Apple je dobar deo svoje karijere proveo u zagovaranju kurikuluma u čijem bi središtu bio sukob. Treba odmah reći da Apple kada govori o sukobu ne misli na ono što recimo Gerald Graff naziva podučavanje sukobom, iako su njihove ideje kompatibilne. Graff je smatrao da bi za učenike bilo korisno da u učionici pred sobom imaju dvoje učitelja koji bi na jednu istu stvar gledali različito. Po njegovom mišljenju, učenici bi tako na primeru videli šta to znači imati drugačiju perspektivu. Uz to, videli bi i da s mesta moći, to jest autoriteta, ne mora uvek stizati jedna i samo jedna poruka. Naprotiv, poruke koje nam stižu s mesta autoriteta (učitelja) mogu se i treba ih preispitivati, jer su i same zavisne od pozicije onoga koji ih osmišljava i saopštava.
Apple je pak mislio na nešto drugo. On je pokazao kako se u udžbenicima (u Sjedinjenim Državama) istorijski razvoj društva ili nauke, svejedno, prikazuje kao pravolinijski, od lošijeg ili manje preciznog ka boljem i preciznijem. Iza takvog razvoja stoji sposobnost ljudi da racionalno misle i biraju najbolja rešenja. Apple kaže – ništa dalje od istine. Razvoj je najčešće rezultat sukoba, ponekad se biraju loša rešenja, i tek posle dugotrajne (intelektualne) borbe prevagne bolje rešenje. Međutim, ti sukobi se izbacuju iz kurikuluma, da bi se stvorila slika društvenog sklada i sugerisalo da nema razloga za pobunu. Apple pak smatra da je svako društvo daleko od sklada, da može biti bolje, i da, kako to misli i Giroux, uvek postoji razlog za pobunu i suprotstavljanje.
Nije nevažno da je takav kakav je, s takvim svojim stavovima, Apple bio pozvan i da u Izraelu/Palestini pomogne da se osmisle zajednički programi iz istorije za jevrejsku i palestinsku decu. Predlog s kojim je izašao s ljudima s kojima je radio u Izraelu/Palestini bio je udžbenik s dva lica: s jedne strane je išao prikaz nedavne prošlosti iz ugla Izraelaca, a s druge strane – iz ugla Palestinaca. U sredini su ostale prazne strane, na kojima su učenici ispisivali svoja iskustva i znanja o prošlosti. Kada učenici s jedne strane ispišu svoje utiske, isti udžbenik bi išao na drugu stranu, gde bi opet drugi učenik ispisivao svoja zapažanja. Udžbenici bi tako šetali s jedne na drugu stranu između izraelskih i palestinskih đaka. Svrha udžbenika nije bila da učenici nauče, nego da se razumeju, a da bi se razumeli, morali su da shvate kako jedni i drugi vide (zajednički) svet.
Dobro, kakve sve to veze ima s našim nesretnim učiteljem koji oseća potrebu da uđe u učionicu i s decom podeli svoj pogled na rat na Bliskom istoku, jer se vidi kao odgovoran za svet i veruje da treba da se bori za pravdu i slobodu?
Sva je prilika da nema mnogo opcija, izuzev da govori istinu. Ali ona je – da ponovimo – komplikovana i ni u tragovima nema konsenzusa oko nje. Svet je podeljen, i to je prva stvar koju bi učitelj trebalo da kaže. U tom podeljenom svetu ljudi se ne vode istinom, nego biraju istinu u skladu sa stranom na koju su već odlučili da stanu. Birati istinu tu znači informisati se tamo gde se činjenice daju selektivno, kako bi se dodatno ojačali već formirani stavovi.
Zato bi uz istinu koju izabere učitelj morao dati i razloge svog izbora i činjenice iz kojih je istinu izveo, a to podrazumeva i navođenje izvora (uz objašnjenje kako se oni biraju i koliko su verodostojni) i kontekstualizaciju svakog navedenog podatka. Uz to, morao bi jasno da predstavi i skup vrednosti na kojima zasniva svoje stavove. Veliki posao. Nije lako biti učitelj, i kao učitelj odgovoran pred učenicima za sliku sveta u ulozi zaštitnika slobode i borca za pravdu. Verovatno neće pogrešiti ako počne od toga da rat nema veze ni sa slobodom ni sa pravdom. UO
Napomena: članak je dio serijala kojim ŠKOLEGIJUM traga za odgovorima na pitanje kako govoriti u školi o aktuelnim temama koje potresaju javni prostor:U školi,O Gazi