Brioni – sunčano podne 29. jula. Na terasi sasvim netipičnog restorana ali letnjeg "žarišnog mesta" Teatra Ulysses sedi Igor Mandić. I to tik uz plakat predstave koja je te večeri premijerno izvedena na Malim Brionima; "Ko se boji Virdžinije Vulf" Edvarda Olbija u režiji Lenke Udovički. Kako odoleti…
Publiku je, podsetimo, osvojio i knjigama "Sebi pod kožu", "Oklop od papira", "Za našu stvar", "Predsmrtni dnevnik"… a razgovor je prihvatio iz taka. I uz osmeh, ne samo uz prvo pitanje.
Da li se Igor Mandić boji Virdžinije Vulf?
– Ne. Nego Slavice (supruga, prim.n.) i mene u komadu i predstavi. Da li ćemo se prepoznat, da li ćemo nešto naučit, da li ćemo se s time pomirit ili ćemo se ponovo posvađat, ko zna… Kroz 54 godine zajedničkog življenja – razumljivo iako dosta toga ne razumeš – mnogo je toga bivalo. To niko ne zna ko nije doživeo.
Šta po vašem uverenju u tom komadu, koji između ostalog fokusira igru istine i laži u životu bračnog para, uvek budi reakcije, emocije, kontroverze?
– Bezobraština. Ona koja više izbija iz ljudske podsvesti nego svesti. Kad podsvest progovori, ljudi svašta laju, vređaju se, pljuju jedni druge… I van braka, a i u braku iako se često zapravo vole sve te puste godine. U komadu, znamo, stariji bračni par je pokretač radnje. Dovode stvari do paroksizma. Drama je bila velika senzacija kada se pojavila šezdeset i neke. I još je senzacionalna. Čudo je šta se sve može izroditi kad se pobudi i probudi taj najdublji sloj u čoveku.
Ne govori li iskustvo da čovek zapravo i nehotice često preuzima nametnute uloge, postaje rob normi…
– Svi to radimo. Delom pokušavamo da se odupremo barem nekim sitnicama, ali krupnicama, bogami slabo.
Šta je najaktuelnije u profesionalnom životu Igora Mandića?
– Sad više ništa. Aktuelno je moje predosećanje kraja, o tome govori i moja knjiga "Predsmrtni dnevnik", koje, kako čujem, još ima u Beogradu, u Zagrebu nema.
Ako bi se osvrnuli unazad i rezimirali: ko je Igor Mandić?
– E, kako to reći u samo par reči…
Ima li nešto čime ste se rukovodili kroz život, karijeru, godine..?
– Ne. Slučaj, hormoni, instinkti, razum…
Slovite za čoveka ozbiljnih moralnih nazora?
-To je sve uključeno. Ako mene pitate, moral se podrazumeva.
Teško da bi se moglo reći da je to danas aktuelno, važeće?
– Naprotiv. Pa, nije nam se raspala samo država, raspali su se i ljudi, moral, naravno, evo i život je na udaru.
U dosta navrata ste beskompromisno govorili o raspadu Jugoslavije, u čemu sada živimo?
– U govnima što su ih proizvele šovinističke elite zemalja nastalih raspadom Jugoslavije. Napujdane vanjskim pritiskom, narajcane ličnim interesom, snishodljive kapitalu i neoliberalnom konceptu… Mi, obični ljudi zapravo ništa ne možemo zaključiti. Ili zaključimo sve pogrešno. Na primer, zašto su se SAD toliko uskopistile da Srbija prizna Kosovo? Zašto, čemu…? S druge strane, Rusija to ne želi. Ta situacija nadilazi moje moći zdravorazumskog poimanja a ispravnih informacija nema nikakvih. I ko bi mi ih i dao i zašto meni… Strašni krvavi rat, kako vidimo, bio je otimačina, krađa, spoljna i unutrašnja. Hrvatska je najpre pokradena od vlastitih ljudi. Od Tuđmanovog vremena pa naovamo i tzv. elite i prišipetlje, i razbojnici i kriminalci pronašli su rupe u zakonu i legitimizirali nezakonje i bezakonje… S jedne strane unutrašnji lopovi, a s druge vanjski. Vođene vlastitim interesom i pritiskom političkog faktora, sve su šovinističke elite ovih prostora rasprodale ono što je stvorio socijalizam. Hrvatska se opet raspala na Austrougarsku monarhiju; Austrija nam drži banke, Mađarska naftu, komunikacije Nemačka, Italija… Sve prodato na sve strane.
A gde je običan čovek u svemu tome. Kopni?
– A ko nam je kriv kad smo pizde. Govorim o karakternoj osobini.
I, da li ima nade?
– Za mene nema. Uskoro će mi biti sve svejedno. Posle mene – Jugoslavija. Ima ona čuvena – posle mene potop. A ja kažem – posle mene Jugoslavija.