“Kampanja
je uglavnom negativna – dok sadašnja vlast plaši narod time kako su u doba
„bivšeg režima“ zatvarane fabrike i tome slično, ili se kreira poruka da će
„oni svi da se udruže protiv Vučića kako bi došli na vlast“, opozicija stavlja
akcenat na korupciju i/ili na izdaju nacionalnih interesa od strane sadašnjih
vladalaca. U međuvremenu, veoma malo ima prostora za ozbiljne analize problema
u društvu ili političkih ponuda, i taj prostor uglavnom ispunjavaju
istraživački onlajn mediji” – kaže programski direktor organizacije
Transparentnost Srbija u razgovoru za BUKU.
Šta
pokazuje monitoring kampanje ovogodišnjih izbora?
Srbija nije
rešila ni jedan od ključnih problema koji u vezi sa finansiranjem izborne
kampanje i zloupotrebe javnih resursa, iako je dobila vrlo jasne preporuke
ODIHR posle izbora prošle godine. Svi ti nedostaci se pokazuju već sada, nakon
mesec dana od raspisivanja izbora. Budžetski „avans“ za finansiranje kampanje
će ponovo stići tek desetak dana pred izbore, tako da stranke koje su već u
parlamentu imaju značajnu početnu prednost. Nisu poboljšana pravila koja se
tiču kontrole od strane Agencije za sprečavanje korupcije i kazni, tako da
imamo ponovo situaciju da Agencija ne donosi rešenja kada smatra da javni
funkcioner nije povredio zakon tokom kampanje, već samo neformalna obaveštenja.
Pored toga, dosadašnje odluke pokazuju da Agencija ne samo da tumači zakonske
zabrane, ograničenja i dužnosti funkcionera i stranaka veoma usko, već čak
direktno suprotno slovu zakona. Primera radi, iako postoji dužnost da
funkcioner jasno naglasi da li predstavlja organ ili političku stranku u javnom
nastupu, Agencija je zaključila da Aleksandar Vučić nije povredio tu dužnost
kada je na svim stranačkim mitinzima najavljen kao „predsednik Republike“, a u
izveštajima sa tih mitinga su ga mediji upravo tako i predstavili.
Finansijski
značajne aktivnosti u kampanji su počele dosta kasno, bilborda i TV reklama
uopšte nije bilo tokom prvih nedelja. Međutim, veoma brzo se zahuktala, pre
svega kada je reč o vladajućoj SNS, koja je do sada, prema našim procenama već
imala blizu 2 miliona vredno oglašavanje na TV, sve i kada se uzmu u obzir
maksimalni mogući popusti.
Koliko
novca se izdvaja za ovogodišnje izbore, a koliko za kampanju političkih
stranaka?
Ukupni troškovi
izbora su neizvesni, jer pre svega zavise od toga da li će učesnici iskoristiti
svoje pravo da imenuju člana i zamenika člana u svaki birački odbor, a te osobe
imaju pravo na nadoknadu iz budžeta. Ako bi se gledali prethodni izbori, troškovi
izborne administracije ukupno gledano se kreću negde oko 15 miliona evra. Za
finansiranje kampanje iz budžeta se ove godine izdvaja 9,7 miliona evra (suma
se računa po formuli u odnosu na poreske prihode). Zatim se 40% novca deli na
jednake delove podnosiocima izbornih lista, pa će svako od njih tako dobiti oko
216 hiljada evra. Ako polože izborno jemstvo to im se uplaćuje pred izbore, a
ako osvoje preko 1% glasova (0,2% za manjinske liste) naknadno. Ostatak novca
se raspodeljuje tek posle utvrđivanja izbornih rezultata, po 23,4 hiljade
evra po osvojenom mandatu. Taj novac je namenjen pokriću troškova, koji su već
nastali, pre izbora. Međutim, slučajevi da neko vrati neutrošeni deo novca u
budžet su izuzetno retki, iako je očigledno da niko ne može sa sigurnošću da
zna koliko će mandata da osvoji u doba kada troškovi nastaju. U Srbiji je
učešće budžetskih dotacija kao izvora finansiranje kampanje izrazito
dominantno. Ne samo da postoje posebna sredstva za tu namenu, već parlamentarne
stranke od 2014. imaju pravo da koriste i novac koji su dobili za finansiranje
svog redovnog rada, odnosno svega onoga što nije izborna
kampanja, što je potpuno apsurdno. Broj istinskih donatora političkih
stranaka je zanemarljiv, osim kod pojedinih novih pokreta gde postoji određeni
entuzijazam.
I kada se u
finansijskim izveštajima pojave donacije, uglavnom je reč o svojevrsnom
„partijskom porezu“, novcu koji uplaćuju pojedini članovi stranke po prethodnom
dogovoru. A imali smo pre šest godina i slučaj nekoliko hiljada istovetnih
donacija SNS-u za kampanju, gde je i sam predsednik te partije „objasnio“ da je
reč o novcu koji je uplaćivan za drugoga, što je zabranjeno. Tužilaštvo je
veoma kilavo vodilo istragu, saslušalo samo 10 od nekoliko hiljada donatora, od
tih desetoro, četvoro je potvrdilo da novac nije bio njihov ili da uopšte ništa
nisu uplaćivali, pa je na kraju pustilo da slučaju ode u zastaru. Međutim, do
zastare ne bi došlo da su lažne uplate tumačene kao aktivnost kriminalne grupe.
Da
li je funkcionerska kampanja u punom zamahu? Šta ona sve podrazumijeva?
Po
metodologiji koju primenjuje Transparentnost Srbija, već duže od decenije,
funkcionerska kampanja su aktivnosti javnih funkcionera, najčešće promotivne,
koje se preduzimaju upravo u doba kampanje. Glavno merilo da li nešto jeste ili
nije funkcionerska kampanja su pitanja da li je bilo nužno da se aktivnost
sprovede upravo tada, da li je u tome morao da učestvuje javni funkcioner, da
li je uopšte reč o stvarnom ili pseudo-događaju. Zatim poredimo obim tih
aktivnosti sa istim periodom u neizbornoj godini. Kod funkcionerske kampanje je
najčešće reč o aktivnostima koje nisu zabranjene, a ne nužno o prekršajima. Na
primer, ni jedan zakon ne nalaže ministru prosvete da obilazi škole i deli
učenicima kompjutere, ili ministru građevine da obilazi puteve u izgradnji, ali
mu to ni ne zabranjuje. U principu, aktivnosti članova Vlade ili gradonačelnika
u ovom periodu bi trebalo da budu svedene na ono što je zaista nužno i
neodložno, pogotovo zato što su u „tehničkom mandatu“. U praksi, to nije
slučaj, tako da već sada imamo ministre koji su povećali obim svojih aktivnosti
čak 12 puta, ali i nekoliko retkih izuzetaka gde su se funkcioneri posvetili
vođenju čisto stranačke kampanje, bez mešanja sa javnom funkcijom.
Postoje
i situacije gde neki vidovi funkcionerske kampanje predstavljaju prekršaj, na
primer, kada funkcioner iskoristi priliku da pohvali svoju stranku ili kudi
protivnike. Recimo, ministar građevinarstva Vesić, koji svaki od svojih video
klipova snimljenih prilikom obilaska gradilišta završava predizbornom porukom.
Kakva
je medijska slika političke kampanje? Šta dominica u kampanji a šta u
medijskom sadržaju?
Srbija
je već odavno u spirali održavanja izbora koji su sve samo ne normalni. Za
početak, nema nikakve logike da se raspušta Vlada koja uživa poverenje
skupštine, a to se dogodilo prvo 2014, pa 2016, pa onda ponovo 2022 i evo sada.
Živimo u situaciji permanentne napetosti, koja je najvidljivija kroz gotovo
svakodnevna obraćanja predsednika građanima, veoma često dramatična. Na sličan
način, stvari se nastavljaju i tokom izborne kampanje.
Kampanja
je uglavnom negativna – dok sadašnja vlast plaši narod time kako su u doba
„bivšeg režima“ zatvarane fabrike i tome slično, ili se kreira poruka da će
„oni svi da se udruže protiv Vučića kako bi došli na vlast“, opozicija stavlja
akcenat na korupciju i/ili na izdaju nacionalnih interesa od strane sadašnjih
vladalaca. U međuvremenu, veoma malo ima prostora za ozbiljne analize problema
u društvu ili političkih ponuda, i taj prostor uglavnom ispunjavaju
istraživački onlajn mediji.
Jesu
li javne politike kandidata i stranaka bitna tema ove političke kampanje i
medija koji izvještavaju o kampanji?
Partije imaju neke svoje glavne teme i slogane, ali u stvari, u
Srbiji je već odavno postalo „demode“ da se za izbore izrađuju ozbiljni i
proverljivi programi i izborna obećanja. Da stvar bude apsurdnija, mediji imaju
obavezu (pre svega javni servis) da omoguće predstavljanje predizbornih
programa, a istovremeno, izborni zakon uopšte ne obavezuje učesnike na izborima
da sačine i objave bilo kakav program. Ma koliko bilo loše za demokratiju, to
je potpuno u skladu sa davno proverenom činjenicom – da se na izborima većina
građana ne opredeljuje na osnovu kvaliteta programa (čak i ako postoje) već na
osnovu utiska o lideru kojem će predati u ruke budućnost zemlje.