Jedan od najglasnijih, najenergičnijih i najupečatljivijih alter rok bendova mlađe generacije Repetitor, u petak, 8. decembra nastupiće u Klubu studenata Banja Luka (KSB). Banjalučka publika je na ovaj koncert čekala sedam godina i imaće priliku da uživo sluša pjesme koje bend još nije objavljivao, tako da će plejlista koncerta biti bogata starim i novim hitovima, te pjesmama koje tek treba da postanu hitovi. Repetitor je tročlani sastav, čine ga Boris, Ana-Maria i Milena, a nastao je u Beogradu 2005. godine i odmah na početku karijere uspio je da doživi probitak, ne samo u Srbiji, nego i regionu, a nedugo potom i u Evropi. Godine 2007. u Puli, Repetitor je uz svesrdnu pomoć tamošnje publike osvojio prvu nagradu na festivalu Art&Music, a negdje u to vrijeme je među muzičkim kritičarima dobio i zasluženu titulu benda koji predvodi mlade muzičare nove alter scene Zapadnog Balkana. Novinar Buke je sa pjevačem i gitaristom ovog fantastičnog benda, Borisom Vlastelicom, razgovarao o minulom radu njega i njegovih koleginica, alternativnoj muzici, profesionalizmu, te ovdašnjoj rokenrol sceni i o svemu onome što utiče da bi ista bila što kvalitetnija.
Ovog vikenda ste u Banjaluci. Imate li nešto specijalno spremljeno za to veče, neke novije pjesme koje do sada niste svirali pred publikom?
Boris: S obzirom da se sa banjalučkom publikom nismo videli od 2016. godine, kad smo bili na BLArt festivalu, čuće dosta pesama prvi put uživo. A što se tiče neobjavljenih, biće par.
Vi ste na sceni već dugi niz godina i polako od mlađih muzičara ulazite u godine iskusnijih bendova. Ovdje nekako s alternativnim bendovima sve ide mnogo sporije i publika mnogo teže prihvata nekomercijalne bendove, iako imaju odličnu muziku i nastupe. Ko je i šta je najveći kočničar alter bendova?
Boris: Ne bih se složio. Alternativna publika je najazahvalnija. To su ljudi koji uživaju uživo. Nemaš mnogo pregleda po internet kanalima, ali ti što jure preglede to je teška muka, trka s vremenom u vremenu kad se trendovi prebrzo smenjuju. A alternativni bend, ako je dobar i spreman da uloži par godina u rudarenje, doći će brzo do 150-200 ljudi u svakom većem gradu bivše Jugoslavije. To je već osnova da se time baviš. Jer još jedan kvalitet alternative je da nije konfekcijska stvar, ne juri publika trendove, što dozvoljava kvalitetnim bendovima da traju. Jutjuberskim rečnikom, konverzija pregleda u plaćene karte je mnogo veća. Nije sve ni bajno, da ne pomisli neko da to mislim, ako postoji medijski prostor za alternativu u starim medijima, onda je on popunjavanje rupa u programu. Ali družeći se sa reperima i treperima, shvatiš da njima nikad nisu niti će uopšte pustiti pesmu na radiju ako nisu pazili da ne opsuju ili pomenu neku zabranjenu supstancu. U tom smislu, po nekoj inerciji iz starih vremena još uvek imamo kakav takav proboj u medije, pa makar oni bili manji ili u manje gledanom terminu, tj. čitanim stranicama.
Vi ste na tragu alter bendova devedesetih, noice bendova i grandža. Ima li ta muzika dovoljno pristalica i danas? Koliko mladih danas sluša tu vrstu muzike?
Boris: Malo mi je glupo da pričam kako ima, jer iz pitanja naslućujem da imamo drugačije utiske, ali ja mogu da pričam za Beograd i Zagreb, dva grada u kojima obitavam, i mogu reći da ima publike i da se regeneriše. Pre svega jer su granice između žanrova popucale, ne samo kod publike, nego kod izvođača, pa se u Beogradu, recimo, dešava fuzija rok i tehno dešavanja, što revitalizuje i jedan i drugi pristup. Hali Gali kolektiv to najbolje ilustruje. Primetio sam doduše recimo u Sloveniji kako nam publika stari. Dok u Srbiji, Makedoniji, Bosni i Hrvatskoj se konstantno regeneriše.
Ko je od domaćih bendova izvršio najveći uticaj na vas? Imate li uopšte nekih muzičkih uzora?
Boris: Uzora ne, uticaja je dosta. Od domaćih moram lično da izdvojim Jarbole. Odrastajući, imao sam snishodljiv odnos prema tom imenu, doživljavajući bend kao neko urbano umetničarenje. Zalutao sam jednom na koncert i oduvali su me. Takođe, imenjak iz Jarbola, Mladenović, je uticao dosta na moj pristup pisanju tekstova.
Čini se da danas imamo jako malo bendova, kao da mladež ne vježba i ne stvara muziku, mislim na rokenrol. Da li je to samo privid, jer nisu zastupljeni po medijima, ili je zaista tako?
Boris: Moraju ljudi da shvate, i tu pre mislim na izvođače, pa na tebe i kolege, da nema ništa od kukanja, niti bilo kome može da pomogne zapomaganje, niti bilo koga ko ovo čita, gleda, šta god, zanima žalopojka nekakvih muzičara, što svet nema razumevanja za njihove pesme. To samo emituje nivo odsustva dodira sa svetom. Tako su pričali i kad smo mi bili mladež, “jao, gde ide ova mladež?” Ali to što metastazira nije omladina nego glad kapitala koji jede sve pred sobom, pa i prostor da omladina izrazi kontrakulturne, nekomercijalne estetske tendencije. Hoću reći, dobro se i držimo kako nam je.
Vi ste bend koji vodi mnogo računa i o svom vizulenom identitetu, pravite odlične spotove. Ko vam u tome pomaže?
Boris: Hvala na pitanju, a odgovor je sjajni mladi ljudi sa FDU-a. Neverovatno je kad dođeš na set na kome su se svi prijavili da dobrovoljno rade jer hoće da nam pomognu u pravljenju spota, a set funkcioniše ko holivudski film. Svi znaju svoj posao, sve podmazano kao mašina. Dobro ih treniraju tamo, i jako dobrih mladih reditelja ima. Zapamtite ime Nikole Stojanovića, Savine Smederevac i Pavla Pavlovića, pre nego što postanu legende. Možemo još puno ljudi da nabrojimo ali da ne opterećujemo server.
Da li mislite da ste dostigli status bendova koji su na vrhu domaće scene i ko je po vama još od kolega i bendova vrijedan pažnje i slušanja?
Boris: Čudno je to, dvojako, mi smo onako sportski kompetetivni i znam da je neko napravio dobar rif po osećaju da sam ljubomoran što nije moj, ali u zdravoj meri, zato kažem sportski pristup. Nismo se nikad udarali u prsa da smo na vrhu nečega ili šta znam. Sa svakog vrha se vidi novi vrh, a posle svakog uzleta te nešto brzo vrati na zemlju u ovakvom poslu. Sviraš pred hiljadu ljudi u Beogradu, pa sledeći vikend stotinu ljudi u Čačku, ne dozvoljava ti to da previše poletiš. Niti nas neko na ulici cima i prepoznaje. I možda mi na bini delujemo tako kao da bi lako izneli Kojine kape „Najbolji”, ali takvi postanemo gore. Opet ta dvojakost, upravo toliki izliv energije ukazuje na nesigurnost koja se tu kompenzuje, da se sad malo napravim psihologom, bez da zapravo imam pojma šta pričam.
Ima li mladih alter snaga?
Boris: Ima. Pre svega Proto-tip, Klotljudi i Gazorpazorp. Proto-tip i Klotljudi kao bendovi sa najvećim autorskim talentom, tekstovima, i Gazorpazorp kao pesnica od benda, najveći razvaljivači bine trenutno. Da ne idemo dalje mogli bi još da nabrajamo. S one strane Drine odavno nisam čuo nešto da me pomerilo kao još onda Andrija iz Livna. I dalje često pustim njihova tri hita: “To se bolje”, “Kad nestane pameti” i “Kao da je pala bomba”.
Mnogo svirate i po Evropi. Čini se da ste bolje prihvaćeni vani nego na domaćem terenu. Da li su vani bolje organizirani koncerti ili šta je posrijedi?
Boris: Ne, nego su to priče koje odjeknu. Neće se čuti do Banjaluke da smo svirali u Nišu, Novom Sadu ili Kragujevcu, da je bilo puno, šutka, ovo-ono. Ali hoće ako pravimo evropsku turneju od 25 dana, nema veze što to podrazumeva ponedeljke, utorke i srede u nekim mini klubovima u Češkoj ili austrijskoj provinciji, pred 30-40 entuzijasta.
Dobitnici ste i brojnih muzičkih nagrada, koliko su vam one pomogle u afirmaciji?
Boris: Pa, ista stvar, sve je pitanje toga koliko nešto može zanimljivo da se prenese kao vest. Drugim rečima, da ne bude samo ta stvar, nego još neki aspekat. Na primer, na početku karijere još, naslov u Politici, „Srpski bend osvojio Pulu”, nakon nagrade tamo 2008. To je odjeknulo, taksista me prepoznao. A ovako neke esnafske, ne verujem da su puno uticale na afirmaciju. Nisu, naravno, odmogle, sve je to lepo, ali ne pravimo sigurno bilo šta zbog nagrada.
Svirali ste dosta po festivalima. Ima li neki omiljeni festival na kojem se nastupali i da li više volite svirati na otvorenoj sceni ili klubskim svirkama, kakva će biti i u KSB-u?
Boris: Ima taj jedan festival, Tam-Tam, na najistočnijoj tački ostrva Hvara. Tamo smo jednom došli da sviramo, i od tad dolazimo svake godine, kao rezident izvođač. Mi njima koncert, oni nama apartmane, na koliko dana imamo do sledećeg koncerta. Dobar dil.
I ranije ste svirali u Banjaluci. Postoji li neka anegdota koju ste imali ovdje i ima li nešto po čemu se ovaj grad razlikuje od drugih?
Boris: Kad je bio onaj koncert u DFK 2012., koji je ostao upamćen po nebitnom incidentu, desilo se i da je obezbeđenje kluba, jedan stariji gospodin, bio ubeđen od umotanih cigara da su smešne cigare, pa ih je otvarao jednu po jednu. Pa nam nije dao da iznesemo rakiju na binu. Tad me je sve to mnogo pogađalo, sada mi je smešno, kao što kažeš anegdota. Često se dešava razlika u doživljaju uloga izvođača i obezbeđenja kad tako putuješ i menjaš mikrokosmose. Nije baš tipično veče kad sviramo, posebno toj vrsti zaposlenih pa je bivalo nesporazuma. Sada mnogo manje. Kao da je od kraja rata do tih naših početaka krajem nultih, bio period kad su samo tezgaroši i tribute bendovi svirali rok. A to je izgledalo, sećam se, kao kipovi na bini da pomeraju samo ruke 4 sata, mislima negde drugde. Tako da je, kad smo počeli, najčešći komentar nakon sat vremena našeg koncerta, gde smo na aparatima i mi i publika, „a što ne traje duže”. A što duže traje, opada energija. Mi muzičari to stručno kažemo, “pada kara!”