Pitanje je
šta je zadatak onih koji grade demokratiju odozdo. Ne mislim tu na nevladine
organizacije. Problem je, i to veliki, stvarati prostor kritičke refleksije,
preispitivanja, postavljanja pitanja, ukrštanja različitih pitanja autonomije u
odnosu na sve oblike institucionalnog organizovanja.
Piše: Ljupko
Mišeljić
„Floskula
je reći da je Srbija jedno pretpolitičko društvo koje je jedna fasadna,
formalna demokratija. Može se pričati samo o autokratiji koja ima skoro sve
oblike totalitarne vladavine zato što režim svojim mehanizmima terora,
represije, pritisaka kontroliše celokupno društvo“ – kaže Staša Zajović u
razgovoru za BUKU.
Najveće žrtve su, kaže, oni koji su
najsiromašniji, ucijenjeni, svedeni na robovsku radnu snagu i oni koji nemaju
ni mogućnosti da se informišu o onom što se dešava.
„Oni koji su drugačiji izloženi su stalnoj
demonizaciji“ – ističe Zajović.
Ljudi koje profesionalno i aktivistički poznaje u
Španiji i Italiji pokazali su svojim izborima i ogromnim učešćem u izbornom
procesu u julu da je veoma važno da ispune svoju građansku dužnost i kažu ne
povratku neofalangističkih snaga.
„To je pokazatelj da je značajno koristiti
mehanizme demokratije, ma kolike rezerve prema demokratiji imali. Nedavno sam
bila u Italiji i društveni pokreti, mirovni, feministički antiratni i pokreti
solidarnosti su priznali da su napravili veliku grešku što nisu masovno izašli
na izbore protiv neofašističke vlasti Đorđe Meloni“ – kaže Zajović.
Kako vidite
trenutnu političku situaciju u Srbiji?
Ono što je opasno za zemlje kao što je Srbija ili
skoro sve zemlje u okruženje jeste nepoverenje u parlamentarnu demokratiju.
Posebno je opasno što istraživanja među mladima pokazuju da mladi nemaju
poverenja u demokratski sistem. Čitala sam nedavno istraživanje Krovne
organizacije mladih u Srbiji koje kaže da skoro 60% mladih želi jakog vođu
kojeg će da slede ostali. To je nemoguće povezati sa situacijom da 50-60%
mladih u Srbiji želi da ode iz Srbije. U poslednjih nekoliko meseci se pokazalo
da mladih uopšte nije bilo na protestima u septembru i oktobru. To pokazuje da
nemaju poverenje u demokratske mogućnosti i sam demokratski sistem. To ne mogu
da shvatim iz razumevanja klasne pozicije, razumevanja onih koji su ucenjeni,
obespravljeni, svedeni na robnu radnu snagu. Tu su posebno na udaru žene koje
najveće žrtve u tom lancu državno organizovanog seksualnog izrabljivanja.
Mislim da svaki odgovorni građanin i svaka
odgovrna građanka treba da izađe na izbore i glasa protiv totalitarnog režima
koji sada vlada u Srbiji. Smatramo da je užasno bitno da ljude shvate da ovo
nije samo pitanje nekakvih običnih izbora jer nikad nisu obični izbori. Ne
mislim da je desnica manje zlo, koja je u stvari satelitska produžena ruka
režima, kako finansijski tako i politički.
Imaju li
političke stranke i politički subjekti koji učestvuju na ovim izborima
konkretna rješenja i konkretne politike?
To je veliki poduhvat i veliki zadatak koji stoji
i mislim da je o tome skoro nemoguće govoriti, čak i u vanparlamentarnoj borbi.
Ne postoje prostori za kreiranje slobodne misli, prostori u kojima se sučeljavaju
različita mišljenja, ono što zovemo diskusioni kružoci i male grupe ljudi koji
su spremni da se međusobno uhvate u koštac sa različitim izazovima. Pitanje je
šta je zadatak onih koji grade demokratiju odozdo. Ne mislim tu na nevladine
organizacije. Problem je i to veliki stvarati prostor kritičke refleksije,
preispitivanja, postavljanja pitanja, ukrštanja različitih pitanja autonomije u
odnosu na sve oblike institucionalnog organizovanja. Znamo da ukoliko postoje
prostori za debatu, u kojima se neće insistirati na dogmatskim i nepogrešivim
stavovima, onda se može stvarati kultura levice. Teško je zalagati za to da se
prizna autonomija različitih borbi. Kako stvoriti prostor na levici, u
vaninstitucionalnom smislu, prostor za ukrštanje borbi za male stvari. Prekjuče
smo bili pred Ambasadom Ruske Federacije.
Po ko zna koji put su Žene u crnom pokazale
solidarnost sa LGBT pokretom u Rusiji koji je izložen teroru i progonu i koji
pokazuje da je teror nad manjinama (ideološkim, kulturnim, seksualnim) odlika
svakog totalitarnog režima. U Srbiji redom sve partije desnice (Zavetnici,
Dveri itd.) izražavaju svoje homofobne stavove i pokazuju bedni, mizerni,
palanački mentalitet i pozivanje na tradicionalne vrednosti. Taj pokret je u
jako teškom položaju, kao i u ruski dezerteri, ali postavlja se pitanje kako je
moguće da se proglašavaju kao ekstremistički. Ne samo nepoćudnim, nego i
opasnim elementima u jednom društvu. Istovremeno se plaćaju ubice Wagnerovci
koji ubijaju po Ukrajini i Africi. To je jedan globalni trend, i tako se dešava
ustanovljenje moralne policije u Iranu. Moralno palanaštvo u Srbiji i
najbedniji palanački mentalitet progoni, demonizuje, diskredituje po osnovu
seksualne orijentacije.
Nose li
politički subjekti danas snagu emancipacije?
Ako su samo partije politički subjekti, onda ne
znam. Politički subjekt je i intelektualna elita koja je u svim ovim državama
mainstream i krajnje konzervativna, patrijarhalna, homofobna i ne ispunjava
svoju osnovnu ulogu kritičkog propitivanja. Ako ćemo da kažemo za njih da su
politički subjekti, onda moramo vidjeti primere kontinuuma ratnog i postratnog
kontinuuma seksualnog zločinima. Mi prisustvujemo suđenju vlasnika dramskog
studija koji je seksualni predator i seksualni zločinac i koji je to činio u prisustvu
intelektualne elite. Oni intelektualci koji ne uviđaju taj kontinuum postratnog
i ratnog rodnog, seksualnog, klasnog nasilja samo su režimske krpe koje na
opasan način perpetuiraju patrijarhalne obrasce.
Za mene su politički subjekti žene i muškarci
koji u dugom obrazovnom procesu shvataju da je uloga žrtve koja im je dodeljena
opasna, da ih svodi na pasivne subjekte nacionalističkih pokreta. Imam bogato
iskustvo kroz organizovanje ženskog suda i mogu da kažem da su ti
oblicipolitičkog, obrazovnog, ozbiljnog sistema bitni. Bitan je proces u kojem
su žene iz dvanaestak sela zvorničkog okruga koje su ostali bez članova
porodice zbog nedela srpskih vojnih formacija shvatile da ne može da se pravi
hijerarhija u solidarnosti. Važno je stvarati prostor u kome mogu da se
priznaju patnje seksualno eksploatisanih u miru i u ratu, solidarnost s
transrodnim osoba, solidarnost sa radnicima i radnicama. To je proces
postajanja subjektom. Bitno je da se ljudi ne zatvaraju u svoju vrstu
narcisoidne pozicije žrtve i da je neophodno da malim, sitnim koracima stvaramo
oaze slobodnog kritičkog mišljenja i obrazovanja van projektnih okvira.
Donatorske politke često uslovljavaju, određuju i ograničavaju prostor
postojanja subjektom.
Je li moguća
autonomija čovjeka kao političkog subjekta u srpskom društvu?
Zar nije veliki podvig da jedna profesorica iz
Kraljeva glasno i jasno govori o ratnim zločinima počinjenim u ime vlastitog
naroda, kao pripadnica srpskog naroda? Najveći problem ima upravo sa pokušajima
da bude isključena iz nastave.
Žene i muškarci koji prelaze sve te granice i
emancipuju se od rodnih uloga koje su dodeljene pokazuju da postoje oaze
podviga. Ako su ti podvizi nevidljivi za javnost, za mene nisu, jer znam da su
to prostori dugog trajanja i treba imati upornosti. Naučila sam to od mnogih
ljudi s kojima sam se družila decenijama i videla sam da to stvaranje prostora
autonomije zahteva veliku upornost i veliko ulaganje u prostor kritičkog
propitivanja, samoobrazovanja, uzajamne podrške. To se može naučiti iz istorije
koja govori o onom što se desilo.
Mogu li se ti prostori održati?
Pokazuje to primer Španije. Falangistički,
fašistički Frankov režim dug četiri decenije je pao i Španija je postala jedna od
najemancipovanijih zemalja time što se nikad nije odricala prostora o kojima
smo govorili. Možemo da budemo poraženi u nekom trenutku, ali – kako bi rekao
Kami – možemo da budemo moralni pobednici.
Autonomija je za mene žensko odricanje uloga koje
im nameće porodica, zajednica, država. Primeri su žene prestupnice u onome što
nazivamo patrijarhalnom časti i lažnim porodičnim moralom. Ne možemo da
zanemarimo važnost direktnog, javnog i jasnog govora o onome o čemu mislimo.
Treba izbegavati sve oblike i zamke populističkog podilaženja svim potlačenima,
jer to je izuzetno opasno. U svom obrazovnom procesu toga se gnušam i smatram
da je to jedna patrijarhalna politika i da se može odgovoriti jasno tome ali
poštovanjem, pažljivošću, iskreno, otvoreno i direktno.
Vidimo kako stvaraju autonomije žene koje su
majke u Srbiji, žene čiji su srodnici bili žrtve terora i države organizovanog
zločina, a mislim tu na majke srpskih dezertera. U obrazovnim procesima
tranzicione pravde, u tim alternativnim modelima, apsolutno je moralno da imaju
politički prostor. Niko ne misli da je genocid u Srebrenici isto što i
mobilizacija u Srbiji, ali jasno je da to pripada istom krugu i jednoj
mašineriji nasilja i zla. Prostori za uvažavanje patnje i priznavanje patnje su
veoma važni, ali pod uslovom da se ne ukopamo u tu ulogu žrtve.
Na primer, ne mogu da održavam kontakte sa
ukrajinskim žrtvama agresije ako ne održavam kontakte sa ruskim dezerterima,
pobunjenicima i feminističkim aktivisticama i aktivistima u Rusiji. Ne mogu da
održavam kontakte na Bliskom istoku samo sa jednom stranom. Moje drugarice iz
Rusije traže povlačenje okupacionih trupa iz Ukrajine, moje drugarice iz
Izraela traže već trideset godina prestanak okupacije Palestine, ali to ne
znači da Palestine ne ustaju protiv terora Hamasa i da nemaju tu obavezu. Suprotno mišljenje je zamka u koju sad upada
i jedan dio levice u Evropi.
Može li se
političkom borbom stvoriti osjećaj lične ispunjenosti individue?
Postoji velika zamka u emocionalizaciji politike.
Diktatori to veoma izražavaju. Te smišljene političke izlive rade svi
totalitarci. U svom radu tražim ravnotežu između političkih principa, moralnih
načela i emocija. Mislim, osećam i delujem – jedno bez drugog ne može. Nisam
pristalica samo tog emotivnog konteksta. Ne znam kako možemo da živimo ako se
samo lično ostvarujemo a okolo su nesreće i tlačenja.
Ako okrećem glavu od toga radi se ili o moralnom
kukavičluku, intelektualnom cinizmu ili okrutnosti. Saznali smo da je jedno od
najvećih zala našeg doba ravnodušnost. Okretanje glave i geslo: neće se to meni
desiti je primer užasne palanačke zatvorenosti takozvanog bavljenja svojim
poslom. Malograđanska politika kaže: misli pozitivno, bavi se svojim poslom.
Imam dosta veliki otpor prema tome. U praksi se pokazalo da to ne može da
opstane.
Šta znači baviti se svojim poslom? To je ono
uvjerenje da je maskr u Ribnikaru najstrašniji, najzloćudniji zločin koji se
nikad nije desio i nikad nije viđen. Reč je o nagomilanim traumama, agresijama,
ili da budem jasna o tome da se rat vratio kući. Postavlja se pitanje kako su
ljudi okretali glavu od dece Sarajeva, dece Vukovara, dece Đakovice, od
silovanih žena od strane pripadnika srpskog imena…Kako je to moguće?
Ne može se živeti samo u laži svoje lične
malograđanske samodovoljnosti. Ne može
se zamisliti da se stvara prostor autonomije a da nemamo saosećanje prema onima
koji su potlačeni na rodnoj, klasnoj, kulturnoj, seksualnoj, ideološkoj osnovi.
Ne možemo da zanemarujemo važnost tih borbi, ali ne možemo dozvoliti taj luksuz
da se bavimo samo jednim. Ne možemo zaboraviti važnost borbe drugih.
U kom pravcu
mora da ide tranzicija ka održivoj budućnosti?
Moralni poredak i politička kultura koja je
dovela do rata i opravdavala rat pa sad opravdava sve ratne zločine napravili
su veliki problem. Nemoguće je govoriti o tranziciji u Srbiji u kojoj su
politički subjekti bili direktni saučesnici ratnohuškačke propagande i zločina.
To pokazuje nedostatak bilo kakvih vidova tranzicione pravde i prelaska u
demokratsko društvo. Na elementarnom demokratskom nivou moraju se priznati odluke
međunarodnih sudova pravde i određenih instanci poput Haškog tribunala. To
nepriznavanje vidimo kod stranaka desnice.
Ljudi koji imaju formalne obrazovne statuse ne
priznaju fakte i faktičko stanje, ne priznaju stvarnost. Nemoguće je da su
ratni zločinci najugledniji članovi društva. Nemoguće je da u blizini škole u
kojoj je bio masakr budu murali Ratka Mladića. Nemoguće je da ne možemo doći do
koncenzusa prethodnog zločinačkog režima.
Ovom režimu odgovara da tranzicija traje 150
godina, da koliko god hoće idu po principu: jedno mislim, drugo radim, treće
govorim. Režim misli da po huliganskoj logici Aleksandra Vučića može da vara
dokle hoće. Ne ide baš to tako. To će se slomiti na glavu ljudi, pogotovo
siromašnih. O ekonomskoj tranziciji niko od nas nije se dovoljno bavio.
Legalizacija ratom stečenog bogatstva je veoma opasna, i time se treba baviti u
kontekstu tranzicione pravde.