Udruženje KONTAKT sarajevskoj publici na sceni Sarajevskog ratnog teatra proteklog vikenda predstavilo je sarajevskoj publici predstavu “Prst” sa Jasnom Đuričić u glavnoj ulozi. Na sceni je s njom igrala i Milica Stefanović glumica koja je nedavno na online festival društveno angažovanih filmova u New Yorku dobila nagradu za najbolju glumicu.
Predstava “Prst” kosovske autorice Doruntine Bashe u režiji Ane Tomović se igra skoro 10 godina, a u Sarajevu gostuje po drugi put. Ova nagrađivana duodrama govori o zamršenim odnosima svekrve i snahe, koje su izgubile sina i supruga u ratnim sukobima 1999. godine i deset godina kasnije još se nadaju njegovom povratku.
Predstava svjedoči bolnim posljedicama nerazumijevanja, težine života u okovima patrijarhata koji diktira pravila koja nas povređuju. Koliko je prikaz patrijarhata u predstavi stereotip, a koliko stvarnost, je li istina najveća bol koju osjećamo, zašto se teško suočiti sa istinom neka su od pitanja na koja je u BUKA audio podcastu odgovarala Milica Stefanović, glumica u ovoj teškoj, bolnoj, ali poučnoj predstavi.
Cijeli razgovor poslušajte na našem podcastu, a dijeleove razgovora možete pročitati u nastavku.
BUKA: Je li teško igrati ovakve uloge, kao što je Vaša?
Teško je, ali bih više istakla da imam privilegiju da radim ovakav tekst i u ovakvoj postavci sa Jasnom Đuričić. U šali kažem da to doživljavam kao poligon za otkrivanje novih slojeva teksta. Predstava je vrlo svedena, svodi se na partnersku igru i na to da smo tu na licu mesta jedna sa drugom, da se slušamo, da reagujemo. Za mene je to neverovatna privilegija i vežba da se skoro deset godina iznova vraćamo tekstu.
BUKA: Da li se slušamo, da li slušamo ljude sa kojima radimo, sa kojima živimo?
Meni je to dugo bilo nešto što sam uvežbavala. Teško nam je bez slušanja. Slušajući prijatelje iz Sarajeva, došli smo do konstatacije da je na ovim prostorima možda bilo čak teže tokom pandemije nego prije 20 godina kad su se događale teže i strašnije stvari. Zbog čega? Zbog nedostatka solidarnosit koji je prouzrokovala pandemija. Ta solidarnost je upravo to da smo tu jedni za druge, da se čujemo, da se vidimo, da imamo razumevanja za nekoga ko je u strahu. Proteklih godinu dana smo proveli plašeći se. Izazovna su vremena i teraju nas više nego ikad da se oslušnemo, da se ne povređujemo.
BUKA: Vaša partnerica u predstavi Jasna Đuričić živi u zabludi, u iluziji čekajući da se njen sin vrati jer joj je teško prihvatiti istinu? Ima li išta bolnije od istine?
Da, istina je da je svekrvi u ovoj predstavi teže da prihvati istinu, ali s druge strane to je čitav njihov svet koji je tako kreiran za njih, koji im govori da je to tako i da ne može da bude drugačije. Ja sam uvek ovom tekstu pristupala s pitanjem nad čim ja žmurim, sa čime ne mogu da se iznesem. Mislim da obe imaju svoje tačke spoticanja, neprihvatanja. Osim te istine da su muškarci nestali, da se neće vratiti, ono što njihov život čini težim je to patrijarhalno ustrojstvo da one moraju da održe sistem jer ako ga ne one ne održavaju onda će se raspasti. Još je zanimljivije to na koji način one odigravaju te preuzete uloge muškaraca, te pozicije dominacije, kako one u tom bolu ne mogu da se susretnu nego moraju da budu na tim suprostavljenim stranama.
BUKA: Koliko je ovaj prikaz iz predstave stereotip a koliko često imamo ovakve situcije da živimo s ljudima koje ne simpatišemo i da su porodični odnosi toliko patrijarhalni?
Probaću da ne zvučim previše negativno, ali ako želim da budem realna, onda je to naša svakodnevnica. Nema veze samo sa ruralnim krajevima i sa ovakvim porodicama. Zamislite koliko je brakova koji opstaju, ljudi koji ne mogu da se razvedu i žive godinama zajedno nemajući možda snage da se suoče s granicama koje su odavno prešli.
Često odnos u predstavi svekrva-snaja mogu da poredim s odnosom između majke i ćerke koji su vrlo bolni na ovim prostorima. Dešava se generacijski skok, ćerke ne žive živote koje od njih majke očekuju, prave drugačije izbore. Prostori nerazumevanja su prostori velike agresije. U mom iskustvu i iskustva mojih prijateljica.
BUKA: Zašto naše iskustvo, naša proživljena bol ne može biti lekcija da mi to ne radimo drugim ljudima?
To je taj paradoks koji mi pokušavamo da istražimo. Pre nekidan sam pričala sa Jasnom (Đuričić) i mi smo, potpuno nevezano za predstavu, izvukle scenu i jednog komada gde dve osobe podele jedan trenutak stravične boli, ali se vrlo brzo izmaknu, udalje sa tim objašnjenjem – to je moje, ne možeš sad ti to da mi uzmeš. Nažalost neki životi su obilježeni velikim bolom. Istovremenom, do te mere postane deo našeg identiteta i nešto što uopšte ne želimo da preispitamo i naravno pitanje sramote koje je uvek vrlo bitno sa traumama koje doživimo. Zašto je upšte toliko teško ući u prostor traume? Zato što nas je užasno stid, zato što često osećamo krivicu, mislimo da smo mi doprineli takvom životu –„ja sam to zbog nečeg zaslužio/la.“ Zato što nam je, pre svega, ako pričamo o patrijarhatu, jako teško da ga dovedemo u pitanje jer je on sveprisutan i jak.
BUKA: Vaša replika iz predstave – ja uopšte ne želim porodicu- mi je nametnula pitanje je li porodica danas neophodna? Jesmo li se riješili imperativa da svaka individua mora imati partnera, mora imati porodicu?
Mislim da nismo, i naše društvo i mnoga druga taj skok ne mogu još tako lako da prevaziđu. Meni je to uvek bolno kad razmišljam o tome jer mimo priče o raznim ideologijama suština je da nisu svi ljudi sposobni, spremni za tako ogroman zadatak kao što je imanje porodice. Život neke ljude ne pripremi ili uopšte ne budu u kontaktu sa tom željom – ja bih volela da sam majka/otac, a to im se već desi. Onda život nastavi da te melje pod tim ogromnim teretom. To je jedna od većih uloga za koje bi zaista trebalo da budemo spremni. I to je paradoks sam za sebe, nikada za to ne može da budemo spremni.
Kad mislim o tome iz pozicije moje profesije mnogo puta mi je prošlo kroz glavu zašto u našem školskom sistemu ne postoji oblast koja bi se bavila emocionalnom inteligencijom, edukacijom, pričom o emocijama.
Predstava je nastala u koprodukciji Hartefakt Fonda i Bitef teatra iz Beograda.