Glumica Jasna Đuričić, nakon brojnih nagrada koje je dobila za tumačenje lika Aide u filmu Jasmile Žbanić "Quo vadis, Aida", ponovo je u Bosni i Hercegovini. Ovaj put kao predsjednica žirija Takmičarskog programa – igrani film 27. izdanja Sarajevo film festivala. Đuričić u BUKA audio podcastu govori o konkurenciji u ovoj kategoriji, savjetima mladim glumcima, filmu koji je bio bh. kandidat za Oskara i drugim temama.
U nastavku teksta pročitajte isječke iz razgovora, a cijeli intervju poslušajte u našem BUKA audio podcastu:
BUKA: Vi ste predsjednica žirija takmičarskog programa SFF-a, kakvi su filmovi u ovogodišnjoj selekciji? Je li pred Vama težak zadatak?
I jeste i nije. Ne znam još. Kada pogledamo sve filmove, iskristalisaće se situacija. Sva sreća da čovek nije sam u tome, ja jesam predsednik žirija, ali tu su moje drage kolege i nekako ćemo to zajednički uraditi, tu smo da se pomažemo ako neko bude imao neku dilemu. Do sada smo fino radili, mirno, i ja se nadam da će tako biti i naša završnica i da ćemo uspeti. Ono što objedinjuje ovu selekciju to je pre svega mnogo žena reditelja i u tom smislu mnogo ženskih tema. Sve su ženske teme, takoreći, gorući problemi, položaj žene u našim društvima. One su mahom mlade, većina su i reditelji mladi. To su debitanski filmovi. Nekima je možda drugi igrani film, tako da je to jako lepo i nadam se da neki od njih koji budu dobili nagrade da će im to biti podstrek za dalje. Biće sigurno, jer SFF je važan festival, ne samo u Evropi, već je bitan na svetskoj mapi festivala.
BUKA: Govorite o mladim umjetnicima, Vi ste profesorica, dolaze li nam nove glumačke nade, mi nekako uvijek žalimo za glumcima iz nekih prošlih vremena? Ima li ko naslijediti glumačke velikane?
Ja sam sigurna da ima. Mislim da mogu da govorim o tome, budući da sam u tesnom kontaktu sa njima, sa mladima, rekli ste i sami da sam profesorka već jako dugo godina. Šta je problem – problem je što mlad čovek, kao u svim ostalim poslovima, teško dolazi do posla. To je problem i što se budžet za kulturu smanjuje iz godine u godinu, ne ulaže se u kulturu itd. To je problem, a inače čitav Ex-Yu prostor, pa to vrvi od glumačkih talenata. Ne samo glumačkih, već za umetnost. Mi sa ovih prostora smo jako, jako daroviti. Ja verujem u njihovu budućnost, kao profesor i budući kolega se trudim da kao lopatama na njih bacam samopouzdanje i da ih uveravam da ne postoji ništa do njih, da je snaga u njima i ni u kom drugom, da traže svoje puteve, da rade svoje projekte, da ne računaju ni na koga i ni na šta. Posmatram sa strane dugi niz godina, sigurno već 15 godina, i imam utisak da mnogo mladih ljudi danas nekako ima jedini cilj da što prije postanu dio establišmenta i to je pojava koja se meni uopšte ne dopada i mislim da ne vodi nikuda. Neprirodno je da mlad čovek razmišlja tako u bilo kom poslu. Mlad čovek, konkretno glumci, treba da razmišlja samo o potrebi da ne postojiš ako ne igraš, ako ne radiš svoj posao i da moraš da stalno pronalaziš puteve. Znam da je teško, ali moraš jednostavno imati neku nadljudsku snagu. Kad si mlad, ti misliš da je ljudima u svetu lakše, da je ljudima iz sveta umetnosti u svetu lakše. Međutim, ne, umetnička muka je svugde ista. Zbog toga što u ovom trenutku potrošačkog društva stvari se mere isključivo time da li imaš dobra kola, kuću sa bazenom, brendirane stvari, da ideš po restoranima i bla, bla. I onda u tom smislu, čovek, valjda, posmatrajući neke holivudske zvezde, on misli kao 'pa, lako je njima'. Ne, nije njima lako, umetnička muka je svugde ista. Više novca donosi više briga i više obaveza. Naravno, mi pričamo o nekakvoj osnovnoj egzistenciji koju kod nas mlad čovek nema. Osnovne potrebe. Ja to sve razumem, ali moraš imati mnogo snage za umetnost, mnogo.
BUKA: Šta savjetujete mladim glumcima, kako da traže poslove, da li da se prijavljuju na kastinge?
Ne znam, nisam ja neko ko ima rešenje i čarobni štapić. Svakako da moraju da idu na kastinge. Ja to stalno govorim, pa idem i ja na kastinge. Ne idem za domaće, ali idem za strane produkcije. To je nešto što je već sad normalno. Mojoj generaciji je to bilo jako čudno kad se pojavilo kod nas. Međutim, sad smo se svi navikli. To je nešto što mora da se radi i što rade svi glumci na svetu. Moraš da digneš dupe i da učiniš sve što možeš. E sada, koji su putevi, to je takođe individualna stvar. Moje mišljenje je da talenat uvek nađe put. To je pitanje ličnih odluka, takođe, da li treba ovo raditi, a ovo drugo ne treba itd. Treba negovati kod sebe intuiciju, slušati, osluškivati sebe. Ne može niko da ti da savet ili odgovor, nego šta tvoje biće kaže u odnosu na neki posao. Da li ti to treba da radiš, da li ti to možeš da podneseš ili ne možeš da podneseš. Nemam ništa protiv bilo čijeg izbora, to su lične odluke. Moj savet studentima je da je važan sadržaj. To šta je ispred tebe, čime ćeš se baviti. Da nekako uvek gledamo svi zajedno da to budu nekakvi sadržaji koji u sebi imaju smisao. Da to nisu nekakvi laki sadržaji, da to nije nešto što je trivijalno, kako kaže Čehov „Lepo je samo ono što je ozbiljno“. Kad kažem ozbiljno, ne mislim da moramo samo drame da radimo, ali nešto mora…
BUKA: Mislite da ne bude laka zabava?
Treba i to raditi. Ja skidam kapu glumcima koji imaju dara za to. Moraš da radiš nešto što će ti se vratiti na kraju. Nešto zbog čega ćeš dobiti povratnu energiju. Najgore je kad se glumac potroši u nečemu što je trivijalno i iz toga ne može ništa da ti se vrati i onda ostaješ prazan kao kanta. Princip je da ti se vrati i onda koliko daš, toliko će ti se vratiti, onda je važno kome ćeš se dati, koliko ćeš se dati. To ima veze i sa moralnom vertikalom i sa kućnim vaspitanjem.
BUKA: Pominjete princip, koliko je zapravo skup princip? Koliko on košta?
Naravno da košta, kako da ne. To je opšte poznato. Puno puta me koštalo na razne načine. To se tako čini, u prvo vreme da košta, a posle vidiš da si na dobitku. Nekako, kad bi izdržali taj prvi udar svaki put, onda posle se slože stvari i onda si sve zadovoljniji. Tako kažu i za pušače, kad bi izbrojao do 10 da je ne zapališ, kao što ja sada pokušavam.
BUKA: Zavidio sam Vam kada ste pušili na sceni u predstavi „Prst“. Inače, sjajna predstava, radi se o tome da je ljudima teško da se pomire sa činjenicama. Kao da bježe od istine. Da li se plašimo istine?
Plašimo se, generalno, čovek se svega plaši, najviše se plaši smrti. Plašiti se istine, to je isto strah od smrti. Ako ne priznaš sebi da ćeš umreti, to je ta istina.
BUKA: Slatka laž, gorka istina.
Čovek sebe laže za gluposti, za sitnice. Na svakodnevnom nivou lažemo sebe, pa tek druge. Kamoli za neke teme ovde koje u našem regionu, o kojima se ćuti. Najgore od svega je što ljudi koji se plaše istine, koji su odabrali da im to bude način života, ne razmišljaju da se taj život u laži prenosi na nove generacije.
BUKA: Je li Vam žao što se Quo vadis, Aida ne prikazuje u Republici Srpskoj i Srbiji? Čini mi se da, kada bi se film prikazao na RTRS-u i RTS-u, da bismo napredovali kao društvo. Da bismo privremeni mir pretvorili u trajni mir.
Apsolutno ste u pravu. Sigurno da bi to proizvelo krajnje pozitivne efekte. Ja se još uvek nadam da će se to dogoditi, da nekako stalno teram sebe da ne posmatram da je zauvek, ne bih mogla da živim. Umrla bih odmah kad bih pomislila da je ovo do kraja mog života. Na kraju krajeva, to je nemoguće. Sve teče, sve se menja. Mislim da će se taj trenutak dogoditi. Da, mora. I ovako, i onako, film je videlo mnogo ljudi i u Srbiji i u Republici Srpskoj. Mislim, film je bio više od tri meseca na platformi kina Meeting point. Mnogo ljudi je pogledalo film. Kako god okreneš, on je viđen u velikoj meri, ali ovo bi bio potez koji bi išao sa vrha. Koji bi bio znak jedne države, to je to značenje nekakvog iskoraka za sve nas, čitav region. Svaki put kada se to uradi, to pokreće čitav javni servis, sve medijske kuće koje finansira vlada i to je nešto što veliki broj ljudi svakodnevno gleda, to su mediji sa nacionalnom frekvencijom. To pokriva gotovo čitavu jednu zemlju, jer je gledanost nenormalna. To bi bilo revolucionarni korak. Kao da je u pitanju slepilo političara u regionu. Kao da su slepi, kao da ne znaju. Svi pametni političari sveta su znali da je kultura nešto što je prvo, umetnost prva stiže do čoveka, do ljudskog srca, pre svakog govora, pre svake reči.