Otašević igra glavnu ulogu u filmu „JEČAM ŽELA” mladog crnogorskog rešisera Andrije Mugoše. Svjetska premijera ovog filma održana je upravo na SFF-u u konkurenciji Studentski film. U razgovoru za BUKA audio podcast govori o pozorištu, filmu, predrasudama.
Cijeli razgovor sa Otaševićem poslušajte na našem audio podcastu:
BUKA: Bio si u Sarajevu, na SFF-u, koji za ovaj grad predstavlja najživlji dio godine. Šta Sarajevo film festival znači za tebe, u Sarajevu si nakon 10 godina?
Da, em sam u Sarajevu nakon 10 godina, em sam prvi put na Festivalu. Doduše, sa kratkim filmom u studentskoj konkurenciji, ali sam ja i na to ponosan i srećan. I zadovoljan sam, jer sam na SFF-u bio s nečim, a 10 godina, nažalost, život te vozi tamo amo, poslovi su tamo amo, život je svakako na dvije adrese i nekako mi nikad nije bilo usput da svratim, jednostavno se tako zadesilo. Tako sam se lijepo osjetio, nakon 10 godina, kao da ništa bilo nije, ljudi koje znam su mi isti i o tome smo, eto, pričali pola noći. Predivan osjećaj, baš sam zadovoljan i nadam se da ću uskoro opet doći.
BUKA: Kažu, ko jednom dođe u Sarajevo, uvijek se vrati. Došao si, zapravo, zbog filma „Ječam žela“ u kojem glumiš homoseksualca. Rekao si jednom da te strah reakcija. Živimo li mi u slobodnim društvima, ako uzmemo u obzir tvoje izjave, ali i generalno atmosferu koja je svima nama jasna?
Prvo je pitanje što je uopšte sloboda danas, pa onda kako se ta sloboda interpretira na brdovitom Balkanu. Tako da, malo smo se kao šalili da nas je strah, a nije strah, nego znaš kakva je reakcija generalno na tu temu na brdovitom Balkanu. I dalje ne očekuješ da će biti reakcija – vidi super, nego će sigurno biti reakcija – vidi ove ljude šta čine, je li ovo moguće? Ja to posmatram kao umjetnost, kao film koji smo radili, koji je Andrija Mogoša, student Cetinjske akademije odlično uradio. Znači, mlad čovjek, a tako hrabro ga je nekako izrežirao i slikao, sve je uradio onako muški sa svojim godinama koje ima, a mlad je dečko.
BUKA: Je li film najbolji medij za razbijanje predrasuda i stigmi?
Pa, ja mislim da bi trebao biti, uz pozorište. Ali sve je to sad… Koliko ljudi ide sada u pozorište, a koliko je išlo prije deset godina. Meni se često zna dogoditi da ljudi kažu – ne gledam ja domaće filmove. I onda nekako, potonem malo kad to čujem, nekako mi je to suludo, ali tako je. A meni se čini da jeste i film i pozorište, bar je tako kroz zadnji vijek bilo. Mislim da jeste, samo je pitanje koliko možemo da mijenjamo i koliko je svijet danas spreman da se mijenja.
BUKA: Publika se često žali i negoduje, jer je uglavnom tema novih filmova rat. A onda sam bio na premijeri jednog crnogorskog filma u takmičarskom programu. Film je prikazan u Narodnom pozorištu. Kad smo izašli, ljudi su govorili kako je film njima, zapravo, nejasan, prilazili su glumcima i članovima tima i pitali za značenje. Je li nekako publika navikla na jednostavne izražaje, jesmo li lijeni za teške forme?
Ja nisam imao priliku da pogledam taj film, nije bilo karata. Pa, sve je to individualno. Ja sam željan i znanja i eksperimentisanja u raznim žanrovima i uopšte bavljenja ovim poslom i bavljenja sobom. Ja sam otvoren. A koliko su ljudi otvoreni i koliko je masa, to je veliko pitanje. Ne treba publiku nikad potcjenjivati. A opet, kad nekad vidimo što se publici sviđa, zapitamo se što i kako, zapitamo se kako je moguće… A to je tako kako je. Ja na kraju mislim da svaki film ima svoju publiku. Svaka predstava ima svoju publiku. Kolika je ta publika, vrijeme će pokazati, ali definitivno sve ima svoju publiku.
BUKA: Nedostajala su ti snimanja prošle godine na početku lock down-a, gledao sam neke tvoje intervjue. Je li se danas kinematografija vratila na stanje prije Covida 2019?
Kao što je svima život malo komplikovaniji, tako je i snimanje malo komplikovanije, ali živ se čovjek na sve nauči, pa su se svi privikli, kao i u svakoj drugoj branši, čini mi se. Ljudi s kojima ja sada radim su vakcinisani, tako da je automatski šansa za bilo šta puno manja. Čini mi se sad u poslu, nije da se traži da si vakcinisan, ali se čini da imaš prednost u odnosu na nekog ko nije. Takav je momenat. Mi smo snimali seriju, ja sam četiri mjeseca bio u Beogradu, zapravo po raznim lokacijama, i imali smo sreću da smo stalno bili u nekoj izolaciji – idemo negdje da snimamo, spavamo, ujutro se probudimo i opet idemo da snimamo, sa jednim te istim ljudima. I prošli smo četiri mjeseca, cijela serija bez jednog jedinog slučaja. Sad već u Zagrebu, i ja sam opušteniji otkad sam vakcinisan i poštuju se te neke mjere, ali, šta mogu ja, da dam otkaz ako imam scenu u kojoj se ljubim sa partnerkom? Ne mogu se mjere jednako primijenit na sve, nije to više stvar samo distance, kako da snimamo seriju ako smo četiri metra udaljeni. Nego je stvar toga da smo odgovorni, da smo riješili da nam je stalo da radimo, da idemo da radimo i to je to.
BUKA: Ti dosta radiš u Hrvatskoj. Je li teško biti glumac u malim zemljama poput Crne Gore, ima li dovoljno filmova za sve?
Pa nije teško, ovo je lijepo, pa lijepo. Lijep poziv, lijepo zanimanje. Ja ne volim da kažem posao, posao mi je sinonim za nešto teško, naporno i dosadno, a ovo mi je sve suprotno od toga i onda ti ništa nije teško. A svakako, teško je kad dolaziš iz male zemlje jer to je malo tržište. Nijedna zemlja nije mala, u nečemu je sigurno velika, ali je to malo tržište i automatski producentu nije zanimljivo sa poslovne strane, ne možeš zaraditi kao kad imaš milionsko. Ali eto, čini mi se da smo mi ipak i dalje jedno univerzalno tržište, ako se razumijemo bez translejta u bivšoj Jugoslaviji, pa valjda se stvari pomjere, sve je više koprodukcija, sve više miješanja i rada u nekoliko zemalja. Mislim, i kod nas, od svih tih loših stvari iz prošlosti u glumi se to nekako najmanje osjećalo, moj utisak je takav. Naravno da se ne snima dovoljno i ja neću nikad reći da se snima dovoljno, koliko god da se snima, reći ću da je malo. Tako, nisam ti kompetentan za to pitanje.
BUKA: Šta više voliš, pozorište ili glumu na setu?
Realno, najviše uživam u teatru. Obožavam ja i film i seriju, ali nekako je ovo meni najskuplje. Ovo je krv, znoj, suze. Sad i odmah na metar od tebe. Trebalo bi to biti najvrednije.
BUKA: Je li to zbog publike, ili zbog toga što nema ponavljanja, ide sve u jednom dahu?
Pa, nekako sve to zajedno, ne znam, ako neko nešto radi sad za tebe uživo, a kao glumac ima jedna šansa, nećemo da vraćamo predstavu. I ti gledaš živog čovjeka koji nešto radi za tebe, ne radi za sebe sigurno. Mi bez publike, ne znam zašto ćemo da igramo predstavu. Za prazno gledalište, ne. To radimo za publiku. Tako da nemam pojma, pozorište definitivno, najljepše, najživlje, najdirektnije, najspontanije, najstarije.
BUKA: Ima li neko od kolega glumica/glumaca s kim bi volio raditi, a nisi dosad?
Sigurno ima, ali ne volim da idem s imenima, nekako mi je to neugodno. S kim mislim da bih dobro sarađivao, nkako se to u životu spontano dešava, ne bih ja tu ništa mijenjao.