Jučerašnja blokada mostova i puteva prošla je, kao što sam pretpostavio u prošloj kolumni – zadivljujuće! Onakvoj gomili sveta nisu se nadali verovatno ni sami „ekološki ustanici“, a naročito joj se nije nadao firer, koji je svoje zakukuljene falange poslao na svaku blokadu, da vide da li negde možda može da pljusne neka šljaga, da padne neka dramatična bakljada, neki juriš motkama, ali masa je bila toliko velika, da su sve provokacije ostale u njenoj senci, a iz zimskog sna probudio se čak i veliki Novak Đoković, koji je, slikom autoputa krcatog ljudima, javno podržao ekološku pobunu srpkog naroda.
Fizičke provokacije su, najverovantije zahvaljujući prošlonedeljnoj intervenciji gospodina Crnog, naišle na građane koji ne prezaju od toga da uzvrate udarce, pa i da pojure preko trotoara i dvorišta za maskiranim spodobama. Na verbalne provokacije odgovaralo se uglavnom osmesima i crnim humorom.
Sve je to super, ali hajde da sagledamo situaciju objektivno. Policije na ulicama nije bilo (ne računajući što su tog jutra zastrašivali građane Srbije na kućnim pragovima), da bi se omogućio neposredan kontakt između građana koji su učestvovali u blokadi i dovedenih huligana, koji su se ili infiltrirali u masu (nadvožnjak kod Sava centra), ili su se otvoreno konfrontirali masi (Novi Sad), ili su ekspresno, sa početkom blokade, doleteli kolima ispred građana i puna dva sata trubili, uz povremeno izletanje iz kola i pokušaje fizičkog obračuna (Brankov most).
Predizborna kampanja tek se zahuktava i glavni zadatak režimskih provokatora bio je da izazovu nasilje kod demonstranata, ali tako da ispadne da su demonstranti prvi počeli. Režimu nikako nije u interesu da batina građane, sada kad treba glasati i tako će verovatno, uz poneki izolovani incident i ostati.
Ovo su više ne znam ni ja koje demonstracije protiv Vučića i do sad smo naučili da je spreman na iscrpljivanje, stoga mu naročito prijaju maratonske demonstracije, bez dovoljno jasnih organizatora i ciljeva, koje će se razvodnjavati tako što će firer tu i tamo nešto dati („Pozvaću parlament da izglasa izmene Zakona o ekspropRijaciji“) ili će se pomoću plaćenika infiltrirati među demonstrante i izazvati razdor, uz dobro poznate bukače („Svi su oni isti“, „Nećemo ove, ali nećemo ni one“, „Hoćemo da se bavimo politikom, ali ne mi, nego političari, ali ne ovi ili oni, nego neki, ne znamo ni mi koji“ itd.)
Fireru naročito gode protesti koji su spontani, nisu prijavljeni ili su zabranjeni. Blokade puteva i mostova predstavljaju „tri u jedan“. Tokom ovakvih „dešavanja naroda“, bez obezbeđenja i bez ikakve kontrole iznutra, moguće je bukvalno sve – da se u potpunosti inscenira incident za koji će biti optuženi demonstranti, a u kome će na obe strane biti režimski ljudi, a zašto se uopšte i truditi, dovoljno je bukvalno izmisliti bilo šta i to objaviti, kao na primer, da je Nenad Kulačin, koji je celu subotu proveo pored mene, izveštavajući sa blokade za portal nova.rs, glavni organizator blokade šabačkog mosta.
Kulačinu i meni je lako, mi smo mudri, pa smo odlučili da se protestu posvetimo iz profesionalnog ugla, tako što ćemo, okićeni fluorestencnim PRESS prslucima, da se javljamo uživo sa lica mesta. Međutim, i te prsluke su govnjive oči novinara fekalnog glasila „Alo“ videle kao redarske, a ne kao novinarske, ali, tu je desetak javljanja sa lica mesta, koji dokazuju ko smo, šta smo i gde smo nas dvojica bili.
A šta je sa građanima? Gde su oni bili i šta su radili? Ni kilometar od fešte kod Sava centra, sa novobeogradske strane Brankovog mosta, dešavala se drama. Tamo nije bilo novinara, već samo jedna ne tako velika grupa građana, koja je blokirala most, a ispred njih tri automobila, u kojima maskirana lica mučki pritiskaju sirene. Stigli smo na taj deo fronta neposredno pred završetak blokade. Uočljivo je bilo prisustvo potpuno maskiranih, u crno odevenih osoba. Tu su bila i lica u civilu, s motorolama. Pokušali smo da stupimo u komunikaciju sa likovima koji trube, ali sve što sam uspeo da izvučem od njih je da sam ustaša.
Malopre mi je stigla dojava da su baš taj („ustaša“) i još jedan izlazili iz kola i nasrtali na starce, kao i da su do samog početka blokade bili parkirani na trotoaru iza pumpe. Dok smo Nenad i ja odatle izveštavali, sve je bilo manje-više mirno, ali osećalo se da, ko zna odakle, može da izleti ko zna ko i razjebe društvance na mostu očas posla, ali neće, jer, predizborna kampanja… Bez obzira na predizbornu kampanju, upravo ta ekipa je, po završetku blokade, u pratnji belog kombija koji se pojavio niotkud, krenula preko mosta, u obračun sa demonstrantima. Istrčavali su iz vozila, vitlali drvenim palicama, drali se, pičkarali, a onda se vraćali u kola i nastavljali ka Brankovoj, uz povremeno iskakanje na kolovoz, psovanje i koškanje.
Nenad, naš snimatelj MIloš i ja, krenuli smo u suprotnom smeru, ka redakciji, pored bloka čuvenog po tvrdom navijačkom jezgru. Skinuli smo fluorescentne prsluke, kako bismo bili manje uočljivi i uhvatili se za suzavce. Pored Meka stoji crno zeleni micubiši pađero, svaki Beograđanin zna koga on predstavlja, a dve prilike koje u njemu sede. Klinci u fajerkama, ošišani do glave, trče između zgrada, levo od nas. Svaka osoba koju uočiš, deluje kao da će ti skočiti za vrat. Stižemo, ipak, do redakcije u komadu, a ja grlim XL suzavac, koji sam ostavio u kolima, naivno misleći da će mi mali biti dovoljan ako ispadne neko sranje.
Tako je bilo juče. A sad zamislite kako će da bude kada svi ti likovi, plus policija, dobiju ne samo odrešene ruke, već i naređenje, da rade građanima, novinarima, bilo kome, bilo šta. Već smo to imali prilike da vidimo, u julu, 2020. Tada su protesti takođe bili spontani i neprijavljeni, tada je na njima sve bilo moguće, a bukvalno sve što je moglo da se desi i desilo se, osim ispaljivanja bojeve municije na građane. Ako bude gusto posle aprilskih izbora, neće se firer libiti ni da pripuca. Šta ćete tada da radite, građani i građanke? Šta ćete tada da radite, stranačke vođe?
Da mi bude zanimljivo i posle izveštavanja sa jučerašnjih blokada postarao se (ime, prezime i funkcija poznati meni i NUNS-u), koji je pozvao jednog čoveka da ga pita gde stanujem, jer hoće lično da mi presudi. Čovek mu nije rekao (niti uopšte zna gde se sve štekujem), ali se pošteno prepao. Pretnju ne mogu da prijavim, jer nije izrečena meni, nego posredno, a i ne baš direktno, nego u kondicionalu. Zahvaljujući vezama u MUP, saznao sam sve o pretiocu i sad je utefteren u crnu svesku NUNS, među mnoge koji bi da mi lično presude.
Na proleće, ako režim krene u krvavi obračun sa narodom, niko nikoga neće zvati da pita gde živim, već će mi banuti pravo na vrata. A ja ću ih ili čekati spreman ili ću već biti „u šumi“. Ne uzdajte se u to da će nakazne nasilničke ništarije Vučiću otkazati poslušnost tek tako. Pa, on je njima uzor. Zamislite osobu kojoj je Aleksandar Vučić uzor i biće vam jasno da taj nije isti kao on, već daleko gori i da će odstupiti tek kad preko puta bude imao milion besnih građana, plus deo policije i vojske, na strani naroda.
Do tada, Vučićevi obožavaoci će protiv naroda koristiti sve što imaju na raspolaganju: utovarivače, čekiće, močuge, motorne testere, mačete, pendreke, suzavac, gumene metke i bojevu municiju. Ponovo apelujem na potpunu sabornost i solidarnost kod građana, a onima koji organizuju proteste i blokade poručujem da štede naš narod, to je jedini narod koji imamo. Dobro procenite situaciju, narodnu energiju i mudro planirajte buduće poteze. Vlast se ne menja na autoputu kod Sava centra. Ona se tu načinje, a menja se na izborima.
Štedite snagu. Nosite maske. Slikajte i popisujte provokatore, kao i oni vas.
Ovo je generalna proba.