Prošle sedmice u Banjaluci je predstavljena zbirka pjesama ”Nesan” pjesnikinje Željke Avrić. O knjizi su govorili pisac Ranko Risojević, koji je ujedno i recenzent zbirke. Stihove su čitale glumice Narodnog pozorišta Republike Srpske Radenka Ševa i Ljiljana Čekić, a program je vodila Jovanka Božović Milovanović.
Književnica Željka Avrić rođena je u Banjaluci, a već duži period živi i radi u Sremskoj Mitrovici. Bavi se pisanjem poezije, književnih prikaza i eseja. Priloge objavljuje u časopisima za književnost, kulturu i umjetnost. Njene pjesme su prevođene na ruski, bugarski i mađarski jezik. Član je Udruženja književnika Srbije i Udruženja književnika Republike Srpske. Zbirke pjesama koje je do sada objavila su: ”Portret”, ”Zvezdarnica”, ”Marginalije”, ”Vremenik”, ”Jesam”, ”Žeđam“, ”Nesan”, ”Sonetne brojanice” (zajednička zbirka sa književnikom Rankom Pavlovićem) i ”Pesma joj je drugo ime” (izabrane ljubavne pesme). Dobitnica više književnih nagrada i društvenih priznanja.
Povodom gostovanja pjesnikinje Željke Avrić u njenom rodnom gradu na Vrbasu, sa autoricom smo razgovarali o najnovijoj knjizi ”Nesan”, spisateljskoj karijeri i domaćoj književnosti.
Gospođo Avrić, šta je najviše doprinijelo da postanete književnica?
Poezija je moj prvi i još uvek primarni izbor, pa iz tog razloga smatram da sam pesnikinja, a ne književnica. Ne znam da li se književnik, pesnik postaje ili je u pitanju vokacija, nešto što čovek prirodno već ima u sebi ili su ga možda okolnosti usmerile da piše. Studirala sam i diplomirala na književnosti, pa je možda formalno književno obrazovanje koje imam bilo – ali i ne mora – jedan od preduslova opredeljenja za književni rad. Kad se tome doda nešto talenta, mnogo rada i odricanja za druge vrste sadržaja – jer je za svaki ozbiljniji i temeljniji rad pre svega potrebno vreme i naravno, ljubav prema knjizi i pisanoj reči, onda mogu da kažem da su postojale određene predispozicije koje su u moje ime odlučile da ću pisati poeziju. Oduvek sam mnogo čitala, istraživala, otkrivala nove dimenzije unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta u poetskim slikama, između redova, u razmišljanjima, u sebi. Naravno da su tokom mog pesničkog stasavanja neki ljudi jednostavno primećivali to što radim, otvarali mi nove vidike i puteve savetima, sugestijama, preporukama. Njih ima i danas, i neki od njih su ujedno i moji životni prijatelji. To je zajednička priča većine nas koji pišemo: prvo vas primete neki nastavnici, pa drugari, krug ljudi u kojem se krećete, zaposleni u bibliotekama i kulturnim centrima, književne koleginice i kolege, urednici pojedinih književnih časopisa, ljubitelji poezije koji smatraju da to što radite ima smisla i vrednosti. Kad u vama titra taj stalni unutrašnji nemir koji teži da se opredmeti u stih, u pesmu; kad postoje ljudi koji veruju u vas i vaš rad, ne preostaje vam ništa drugo nego da sledite to svetlo koje je Nešto ili Neko potakao u vama i da radite, pišete, budete uporni, samokritični, spremni na ništa kako biste dobili mnogo. I naravno, da se radujete svakom stihu, pesmi, knjizi!
Objavili ste nemali broj knjiga. Šta vas je potaklo da pišete?
Pre tačno dvadeset godina objavljena je moja prva zbirka pesama. Ove godine sam završila rukopis moje desete knjige. Da li je mnogo ili malo? Verujem da ih je tačno onoliko koliko je trebalo da ih bude. Šta me je podstaklo da pišem? Isto ono što glumca podstiče da glumi, vajara da kleše i modeluje, muzičara da svira, altruistu da pomaže drugim ljudima, a to nešto ima više imena: poriv, potreba, ljubav, strast, izbor, predodređenost, stvaralački kod, genetski zapis, sudbina, misija…
Da li je i za Vas, kao za većinu pisaca, pisanje neka vrsta terapije?
Pisanje je veoma zahtevan i nepredvidiv posao. U njega ulažete znanje, vreme, nerve, budućnost, novac, a dobitak je uglavnom neizvestan. Možete izgubiti sve, ne samo navedeno, nego i očekivanja, strpljenje, nadu, volju, želju. Može vas teško razočarati i beskrajno radovati. Ima mnogo onih za koje je pisanje emocionalni ventil, olakšanje, možda i neka vrsta terapije, kako kažete. Ono što pronalazim u pisanju ili što pisanje očekuje od mene, je nešto sasvim drugo. To je čista energija, poseban naboj, strujno kolo, usijanje koje se materijalizuje u stih, pesmu, književno delo. Posledica tog otelotvorenja neizostavno je duhovno pražnjenje, emocionalno olakšanje, pročišćenje. U tom smislu, pisanje zaista može biti lekovito, bolje rečeno, katarzično.
Ovo je Vaša sedma zbirka poezije. Gdje ste našli inspiraciju i o čemu pjesme govore?
Zbirka „Nesan“ je nastajala od oktobra 2018. do maja 2020. godine, kada sam ga u rukopisu poslala na književni konkurs „Gordana Todorović“. Prva napisana pesma bila je posvećena hiljadu i trista đaka i studenata, dobrovoljcima srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Poslednji je nastao epilog, pesma „Snevni“. U taj vremenski i tematski raspon između prve pesme i konačnog rukopisa, između pesničke teme posvećene kolektivnoj sudbini jednog naroda i pesničke teme posvećene unutrašnjem svetu pojedinca, utkano je mnogo odricanja, predanosti, nadahnuća, traganja i preispitavanja. „Nesan“ se začeo i oblikovao u buri motiva, ideja, asocijacija, u oprečnostima života i onom što ga čini jedinstvom suprotnosti, tkanom od svetlosti, mraka, sna, buđenja, dobra, zla, rođenja, umiranja, strasti, duhovnosti, početka, kraja, ljubavi, mržnje, gneva, smirenosti, dozvola, zabrana, svetog i prokletog. Svaku moju buduću knjigu odredi neka pesma iz prethodne knjige, koja je središnja i oko koje se prstenasto ulančavaju pesme i pesnički ciklusi. U ovoj knjizi, pesma „Buđenje“ iz prethodne zbirke „Žeđam“ bila je taj centralni pesnički stub koji je uvezao osmišljenu pesničku građu u poetsko jedinstvo, dao mu smisao, načinio celinom. Iz reči buđenje iznedrio se čitav spektar drugih, divnih reči našeg lepog i bogatog jezika – snevanje, besanica, snevni, nesanica, snen, razdan, snoviđenja, zaspanka, snohvatice, nesan, nesvan kao osnova jedne knjige zasnovane na kontrastu dana i noći, sna i jave, svitanja i sumraka lirskog subjekta, čoveka, naroda, čovečanstva, naravno, u prenesenom značenju.
Gdje danas književnici mogu da objavljuju svoja djela? Postoje li neki književni časopisi? Postoje li neki eminentni časopisi, konkretno u Srbiji?
Književni život je oduvek bio nezamisliv bez dinamične i kvalitetne književne periodike kojoj nije samo cilj da objavljuje pesničke, prozne, kritičke, književno-teorijske i prevodilačke priloge, već da prati ne samo književnu, već uopšte kulturnu scenu ne samo u Srbiji, nego i u inostranstvu. U Srbiji već godinama postoji veliki broj časopisa za književnost, kulturu i umetnost u kojima, koliko sam primetila, aktivno sarađuju i mnogi književnici iz Republike Srpske. Od najstarijeg književnog časopisa kod Srba – Letopisa Matice srpske, preko časopisa književnih društava i udruženja – Književne novine, Književni magazin, Zlatna greda, do sjajnih, kvalitetnih časopisa sa tradicijom kao što su Gradina, Bagdala, Povelja, Trag, Bdenje, Polja, Luča, Savremenik, Buktinja, Koraci i mnogi drugi. Gotovo svaki grad u Srbiji ima neko književno društvo, zajednicu ili biblioteku koje ima i svoj časopis: Kandelabar u Inđiji, Brankovina u Valjevu, Međaj u Užicu, Akademija Istok u Knjaževcu, Šidina u Šidu, Sunčani sat u Sremskoj Mitrovici, Ulaznica u Zrenjaninu, Dometi u Somboru i drugi.
Rođeni ste u Banjaluci, a trenutno živite u Sremskoj Mitrovici. Da li Vam nekada nedostaje rodni grad i da li ste često u svom rodnom gradu?
To “trenutno” življenje u Sremskoj Mitrovici proteglo se na više od tri decenije. Naravno, zavičaj uvek nedostaje. Ono što me čini srećnom i što ublažava to nedostajanje je da veliki broj svojih kontakta i prijateljskih i saradničkih, godinama uspešno održavam i produbljujem. U Banjaluku dolazim onoliko često koliko mi to dozvoljavaju okolnosti i porodične i poslovne obaveze. Svakom dolasku unapred se mnogo radujem, bilo da su ta putovanja planirana ili iznenadna.
Šta Vas najviše veže za Banjaluku i po čemu bi je izdvojili od drugih gradova?
Ljudi, naravno. Moji prijatelji, drugari iz detinjstva i škole, neka nova poznanstva kojima se veoma radujem i koja polako prerastaju u neočekivano lepa prijateljstva. Familija, rođaci, komšije, porodični prijatelji. Veliki broj saradnika iz kulture sa kojima često radim na nekoj novoj priči, poduhvatu, susretu. Za Banjaluku me vežu najlepše uspomene i sećanja iz mladosti, ali i neki novi momenti, zanimljivi susreti i dragi ljudi iz sadašnjeg trenutka.
Banjaluku izdvajam po nemerljivoj radosti koju osećam svaki put kad dođem u nju i one neverovatne topline sa kojom me ovaj grad zagrli pri svakom našem novom viđenju. Banjaluka je jedno od onih mesta u kojima se, bez obzira na lične probleme, trenutno raspoloženje i stanje duha, uvek osećam dobro i dobrodošlom.
Kakvo je Vaše mišljenje o književnoj sceni u Banjaluci i Republici Srpskoj?
Savremenu književnu, posebno poetsku scenu u Srbiji i regionu pratim onoliko koliko mi dozvoljavaju vreme i obaveze koje imam. Ne bavim se književnom kritikom, ne smatram se merodavnom da ocenjujem i procenjujem nečiji književni rad. Moji književni izbori bazirani su na subjektivnim kriterijumima i afinitetima prema određenom književnom delu ili poetici nekog književnika. Republika Srpska ima veliki broj značajnih književnih stvaralaca od kojih su se neki potvrdili i u književnom životu regiona i Evrope, prilično su prevođeni, objavljivani, nagrađivani. To su, pojedinačni primeri i već izgrađene književne ličnosti, književne individualnosti. Kvalitet književne scene u jednoj zemlji najbolje odražava postojanje književnog podmlatka iz kojeg se vremenom uvek izdvoje pojednci i stasaju u prepoznatljive i ozbiljne književne stvaraoce. I u Srbiji i u Srpskoj i u regionu uopšte, postoje čitavi krugovi mladih pesnika i pisaca koji deluju samostalno ili okupljeni oko neke zajedničke ideje, projekta, književnog časopisa, sajta ili stranice na društvenoj mreži. Među njima se već izdvojilo nekoliko samosvojnih glasova, osobenih poetika, od kojih se u budućnosti tek očekuje pun književni procvat.
Vi ste u Udruženju književnika Republike Srpske. Da li Vam to donosi ikakve benefite?
U Udruženje književnika Republike Srpske ušla sam 2019. godine. Imala sam već šest objavljenih knjiga i izgrađenu poetiku. U ovo udruženje nisam ušla radi nekih očekivanja, više zbog osećanja pripadnosti, po poreklu, ali sam i kao stvaralac i kao čovek izuzetno dobro prihvaćena. U suštini, ja sam od onih koji najviše očekuju od sebe; radim predano i strpljivo na svakoj pesmi, svakoj knjizi i rezultati te posvećenosti nisu izostali, pa je i moja književna vidljivost time veća. Dobar prijem na koji sam naišla u Udruženju uverio me je uvek ima onih koji prepoznaju kvalitet i umeju da ga cene na pravi način.