Više puta sam proveravao na internetu da nisam slučajno ovaj tekst već napisao. Nikada mi se to nije desilo, ali nikada (ispostavilo se posle pretrage) nisam pisao tekst u kom iznosim mišljenje da bi visoki sveštenik SPC mogao biti spasitelj nacije, što znači da je svako čudo Božije u igri, pa i ono u kom je ovaj tekst u koordinatama beskonačnosti oduvek stajao napisan.
Već dugo episkopa Grigorija naglas hvalim kao savršenog protivkandidata Aleksandru Vučiću. Da bi se to desilo, dva su uslova: da se Vučić kandiduje za drugi mandat i da mu episkop bude protivkandidat. Nekoliko puta pisao sam za ovaj portal šaljive priče u kojima đavo živi u srpskom predsedniku, a cilj mu je da „nebeski“ narod dovede najpre do duhovnog potonuća, a zatim i do fizičkog istrebljenja.
To je blaga satira, u odnosu na satiranje koje nas je u međuvremenu zadesilo, pa sam od priča sa đavolom u Vučiću odustao. Režimska zlodela bila su nesaglediva i pre pandemije, ali ono što je Vučić sopstvenom narodu uradio od proleća 2020 do danas, svrstava ga na posebno mesto u srpskoj istoriji. Manipulisanje pandemijskim talasima, brojevima zaraženih i umrlih, širenje straha, dezinformacija i ludila preko medija, dovelo je Srbiju u situaciju kakva nije viđena od Drugog svetskog rata.
Jeste, bilo je ratova i posle Drugog svetskog rata. Gorela su sela i gradovi, ali u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Vršeni su masovni zločini, ali u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Bio je dogovoren i rat sa NATO, trajao je manje od 80 dana i odneo oko tri hiljade srpskih i crnogorskih života, uz desetak hiljada albanskih. Od početka pandemije do danas Srbija ima preko četrdeset hiljada mrtvih više u odnosu na višegodišnji prosek. Gotovo svaki stoti odrasli građanin više nije sa nama. Po tome smo prvi u svetu.
Ne mogu se sve žrtve virusa Covid 19 pripisati režimu, ali to što ih je toliko puno može. Zahvaljujući strategiji neprekidnog podgrevanja pandemije i širenja medijskih dezinformacija, građani su prepušteni sami sebi, pa koliko ih pomre, pomre. Bezbroj puta sam se pitao vlada li Srbijom satanistički kult, koji je u pandemiji uočio šansu za masovno prinošenje ljudskih žrtvi. Nije tako. Mnogo je manje „uzbudljivo“. Srbijom vlada banda zlikovaca, koja je svoj kriminal sakrila iza pandemijskog beskraja, dovevši usput građane do kolektivne psihoze, u kojoj je čak i smrt najmilijih postala normalna pojava.
Dok su se drugi borili s pandemijom, sluđeni zatočenici režimske propagande išli su na žurke, slavili rođendane, ignorisali vapaje iz crvenih zona, dobrovoljno se izlažući nevidljivom sečivu nekog od sojeva koji su protutnjali Srbijom, vodeći se logikom „neće mene“. Upravo ta logika načinila je rat protiv virusa ovako smrtonosnim. Tvorac politike koja je usmrtila ceo jedan srpski grad je Aleksandar Vučić.
Nisam ja smislio predsedničkog kandidata Grigorija, nego mi je 2019. jedan čovek, dok smo se vozili na snimanje DLZ, rekao: „Mislim da bi Grigorije bio odličan kandidat.“ Tačno se sećam gde je to izgovorio – na kružnom toku posle naplatne rampe, tamo gde se skreće desno ka Rumi i levo, ka Šapcu. Pošto je on bio za volanom, imao sam fore da se zagledam u sremsku ravnicu i doživim prosvetljenje: „Grigorije je taj.“
Vučić je oličenje zla, životi su nam pakao, a Srbija ukleta kuća – rešenje je pop, kao i u svakom hororu! Okej, ne pop, nego sveštenik. I to baš ovakav! U stvari, nema „baš ovakav“, jedan je Grigorije. Sve sam to na brzinu u sebi presabrao, vozeći se ka Šapcu, ne znajući pritom previše o samom Grigoriju. On je taj i to je to i tako mora biti, jer pred nama nije obična bitka. Vučić je apsolutno zlo, a nasuprot zlu mora stajati apsolutno dobro, a najbliže apsolutnom dobru je što bolji monah.
Nisam proučavao žitije i dela Grigorija Durića, ali sam tih dana ispitivao svoj iznenadni napad vere u episkopa, zamišljajući kako bi na njega kao na predsedničkog kandidata reagovali seljak s njive i hipster iz Cetinjske. Da, on je taj, svaki put bih zaključio. Bog zna da nikada nisam sumnjao u svoju veru u Grigorija, nego mi bilo slatko da zgrešim zamišljajući kako na izborima rastura onu protuvu.
Bio je britak na jeziku i kao episkop zahumsko-hercegovački i primorski i oni koji traže dlaku u jajetu, naći će poneku „dlaku“ u Grigoriju, baš u vremenima kada je bio na čelu te eparhije. Baš me briga. U trenutku kad mi je ubačen rovac, Grigorije je već bio episkop diseldorfsko-njemački. Nisam se trudio da pratim šta episkop Grigorije radi ili govori, ali je zato on dolazio k meni. Ležim i skrolujem niz fejsbuk, kad eto ti besede episkopa Grigorija u nekom nemačkom hramu, na jednom od objektivnih informativnih portala. Budući da sam panker, premišljao sam se nekoliko sekundi. Onda sam kliknuo na link.
A tamo, episkop Grigorije kida! Ne može to da se prepriča, nađite na internetu, pa čujte sopstvenim ušima. Kroz nekoliko dana, nova beseda. On ne govori, on razvaljuje! Episkop obara s nogu već pojavom i načinom na koji govori. Uvek nasmejan, osim kada u besedi stigne do nekog veoma ozbiljnog dela, e tada je malo manje nasmejan, Grigorije je, uz milozvučnu ferkvenciju glasa kojom ga je Bog darivao, ksanaks u ljudskom obličju (Bože praštaj na poređenju).
Jednom po jednom besedom, episkop diselfdorfsko-njemački vraća mi veru u sopstvenu pravoslavnu veru. Ne, glupo je reći vraća, nikada zapravo nisam bio takav vernik kao posle Grigorijevih beseda. Kroz sve te osmehe i taj mili glas iz episkopa Grigorija sve vreme izlazi šta je greh, šta je pokajanje, šta je praštanje, šta je dobrota, šta je sreća.
Šaljem linkove sa njegovim besedama komunistima, levičarima, nevernicima, ateistima, čisto da vidim hoće li se neko opirati. Neće. Svima godi. I kad besedi o svecima za koje nikada nisam čuo, episkop će na koncu uvek imati naravoučenije. Nekada će pouka besede biti o veri, dobroti i Božijoj ljubavi, a nekada će sve toliko podsećati na našu političku nesreću, da ćete uhvatiti sebe kako, slušajući ga, u sebi kličete: „Vučiću, pederu! Bože, oporsti. Vučiću, pederu! Bože, oprosti.“
Žao mi je što me nijedan drugi episkop nije nikada radio kao on, ali ne zanima mene crkva, mene zanima da se nekako spasimo propasti. Ovde dolazimo do rebusa – šta ako Grigorije nije u fazonu da se kandiduje? Kao zainat, još od 2019, kad god ga pomenem, kao iz topa dobijem odgovor: „Neće Grigorije.“ Šta, bre, neće? Što neće? Neka on kaže da neće, pa ću verovati da neće.
Episkopa Grigorija zatičem kako gostuje na kanalu profesora Zeca (jednog od potencijalnih predsedničkih kandidata, koji takođe „neće“). Njihove razgovore milina je slušati. Grigorije se uključio u narodnu borbu za zdravu životnu sredinu, podržao je demonstrante i njihove zahteve protiv Rio Tinta, razume čovek da je džaba sve ako nemaš čist vazduh i čistu vodu. Razume sigurno da je džaba sve i ako ti je demon na vlasti.
Posebno me smara kad neko krene da mrljavi kako Grigorije mora da okači mantiju o klin da bi se kandidovao za predsednika. Ne, bre! Gde to piše? Ako piše, to je teško sranje (Bože, praštaj). Episkop reba samo da turi svoju funkciju na stend baj, jer ne može i Diseldorf i Andrićev venac, mislim, fizički ne može. Njegova prednost je upravo to što je po pozivu monah, a mora biti predsednik svim građanima, što znači i preko potrebna ruka pomirenja sa braćom drugih vera.
Ako Vučić hoće, a on neće, šteta. Poštujem odluku monaha i njegov talenat da širi jevanđelje i među pankerima. „Neće“ sigurno nije taktika, kao Grigorije u stvari hoće, ali pričaćemo da neće da bismo iznenadili Informer, koji ga inače uveliko pljuje. Sigurno je neko pričao sa njim. Sigurno je prvi zaključak bio da sačekamo da se Vučić kandiduje, a gledajući Grigorijeve besede, on će odluku doneti tako što će provesti besanu noć u molitvi, čekajući zeleno svetlo odozgo (Bože, praštaj), koje će, daj Bože (Bože, praštaj), dobiti. Možda će i podržati nekog drugog kandidata, mislim, kul, ali nije to to.
Sve sam ovo pisao jer sam danas čitao ko su sve potencijalni kandidati opozicije za predsednika, a niko nije spomenuo najzajebanijeg od svih (Bože, praštaj, evo sad će kraj teksta, još malo), pa sam se onda setio „Apela 100“ iz 2016, kada su se javne ličnosti udružile da mole Sašu Jankovića da se kandiduje i pre nego što su raspisani izbori i reko’ što da ne napišem šta mislim o ovom kandidatu. Doduše, episkop Grigorije ne može biti kandidat ujedinjene opozicije, niti javnih ličnosti, niti Marka Vidojkovića. On može samo samostalno se kandiduje, a mi svi da ga podržimo.
Cilj predsedničkih izbora nije samo pobeda nad Vučićem. Cilj je polukružno okretanje Srbije, koja je na putu u pakao i povratak nečemu što liči na normalan život.
Zapratite episkopa Grigorija na Instagramu.