Kažu u Kini su plate u stalnom porastu. Samo u zadnjoj godini porasle su za 20%.Uskoro se američkim i drugim stranim firmama neće isplatiti da svoje fabrike sele u tu daleku zemlju.S druge strane plate u Americi su u stalnom padu.Broj radne snage u Kini se smanjuje a u Americi raste.Radnik u Kini je u poziciji da “ucjenjuje” poslodavca većom platom, dok onaj u Americi više nije.Sad svi hoće da rade sve pa i za manje novca.Nije tako samo u Americi već i u Grčkoj, Italiji, Španiji, a uskoro i mnogim drugim evropskim zemljama.Kriza!Šta reći nego: “Dobro došli , dragi gosti!” Gosti da, jer oni su došli i uskoro će ponovo da odu.Pa neće im kriza trajati dovijeka, ko nama.
Ali kako stvarno živi “zapadni” čovjek.Pravi “zapadnjaci” nikad ne kukaju, uvijek su dobro obučeni, o platama se nikad ne izjašnjavaju, čude se da su cijene kod nas tako visoke, sniženja tako mala, plate tako niske, životni standard uopšte katastrofalan, a mi opet tako dobro raspoloženi.Oni se pitaju kako to da su nam kafići punu prekeo dana ( za vrijeme radnog vremena ), kako to da nam je omladina obučena po posljednjoj modi, kako to da vozimo tako dobra auta,…Nije im jasno da tako malo radimo a tako dobro živimo. Eh, da je bar tako.Al’ nije sve kako izgleda. Što kaže stara poslovica : ” Okolo gladac, iznutra jadac.”Al’ stvarno!
A opet oni naši “mučenici”, gastarbajteri i dijasporci, nas ubiše kukanjem i jadikovanjem tipa-nama je najteže : oni “krvavo” zarađuju svoje plate; od tih svojih crkavica jedva svake treće godine zamijene auto; odu u Tunis, Tursku ili Makarsku na ljetovanje; obnove udžerice u rodnom im kraju u vile i hacijende za odmor; školuju djecu u tuđini; oblače se po najnovijoj modi uparujući boje po diktatima modnih gurua; troše kad dođu nemilice i kupuju, i kupuju; jedu ćevape , pečene janjce i roštiljaju ko da su svo preostalo vrijeme bili u nekoj zemlji Vegetarijaniji gdje je meso strogo zabranjeno zakonom.Kažu sve nam je skupo, al oni bar to znaju.Napamet preračunavaju naše cijene prvo u evro, pa tek onda u kune, krune, funte, dolare…A nekima se omakne i kažu : “Nije mi jasno kako vi živite?”Pa iskreno nije ni meni jasno.
Kako je to moguće? Djeca nam nose patike trocifrenih cijena ( sramota nas da nose one sa pijace ), svi studiraju privatno ( ko da je džabe ), izlaze naveče, nose se ko mamine i tatine princeze i prinčevi, voze njihove ili svoje automobile.Nije mi jasno, al da je kriza , jeste.
A šta tek hoće Grci onim rušilačkim demonstracijama?Smanjilo im plate i oni arlauču po ulicama.Prijete im smanjenjem broja radnih mjesta zbog uštede.Gle čuda!Pa kod nas su zatvorene gigantske fabrike koje su hranile po nekoliko hiljada porodica i niko ni zuc.Otpušteni su radnici pred penzijom bez ikakvih otpremnina, plata, osiguranja i opet niko ni zuc.Ali mi smo mi.Po Americi i Evropi samo u autoindustriji otpušteno je nekoliko desetina hiljada radnika i niko ni zuc.Bilo je malo tuc-muc, ali opet ni blizu grčkom zuc.Da li Grci znaju nešto što mi ne znamo?Ma nek se ugledaju na nas, uprkos krizi mi živimo.Šta živimo mi uživamo u životu.
Pozivamo strane kompanije da umjesto Kine, sada svoje fabričke pogone sele u naše krajeve.Radna klima nam je slična : radimo puno i marljivo za male pare, radimo na crno, bijelo, vikendom i praznicima, nismo toliko brojni al’ “kol'ko nas ima”, prave sindikate i slične organizacije za prava radnika nememo.Mi takve “zapadnjačke izmišljotine” ne trebamo.Takve stvari ne uspijevaju na našim prostorima.Kome to još treba?!Mi još uvijek treba da ostvarimo osnovno radničko ( ljudsko ) pravo-pravo na rad.
Po mišljenju mnogih naših “eminentnih stručnjaka” sa područja ekonomije i ujedno i osionih privatnih preduzetnika, jedan od uzroka propasti Zapada su prevelika prava radnika.Radnicima su date prevelike plate, predobri uslovi rada i previše slobodnog vremena, a sve to na štetu poslodavca.Radnici su uzeli sebi za pravo da bukvalno ucjenjuju poslodavce i primorali ih da dio svoje zarade podijele njima.To se kod nas nikako ne smije dopustiti.Zato se ovdje zakoni kroje više po mjeri vlasnika nego radnika.U većini tumačenja naših radnih zakona radnik je primoran da se oslanja na dobru volju ili ( još gore ) humanost poslodavca.A kad već dođe dotle obično se razočaramo.U kapitalizmu nema milosti već samo profit.Zato se najčešće štedi upravo na radniku.