Dragi čitaoci,
počeću ovaj tekst sa nekoliko podataka o sebi, jer mi je prvi blog koji pišem. Rođen sam u Brčkom, nesrećne 1992, a od 2007. sam u Beogradu, gdje sam završio srednju i fakultet. Jedno vrijeme sam se bavio sportom, kao i svako dijete u to vrijeme. Da ne bih davio sa pričom o sebi, jer nema ništa pretjerano zanimljivo, preći ću na temu koju bih htio obraditi u ovom blogu. Sloboda medija iz ugla čitaoca.
Baveći se kratko “novinarstvom” na jedno portalu i pišući o studentskim pitanjima, shvatio sam koliko je teško biti objektivan. Jer se stalno ponavlja mantra o nezavisnim i objektivnim medijima. Vjerujem da se u nekim situacijama može biti objektivan, recimo kada se izvještava o statističkim podacima fudbalske utakmice ili vremenskim prilikama u pojedinim oblastima… Možemo biti objektivni, jer su podaci objektivni, odnonso ne možemo da kažemo da je 30 stepeni, ako je 23. Onda dolazimo do komplikovanijih podataka, koji su naizgled vrlo jasni, recimo procenat nezaposlenih ljudi. U osnovi je taj procenat vrlo jednostavan: (broj radno sposobnih – broj zaposlenih) / broj radno sposobnih. Ali ako uđemo u detaljniju analizu tog procenta, trebalo bi svaki put da nam se da i broj radno sposobnih i broj zaposlenih. Jer ako nam se procenat nezaposlenosti smanjuje zbog odlaska ljudi, onda to nije baš dobro, zar ne!?
Pitate se kakve veze ima nezaposlenost sa nezavisnim i objektivnim medijima? Pokušaću da objasnim. Po mom mišljenju, mediji niti mogu niti treba da budu nezavisni i objektivni. Ok, problematična izjava, dopustite da objasnim.
Mediji ne mogu biti nezavisni
Mislim da je ovde prilično jednostavno zaključiti da onaj ko finansira medije, ima nešto što želi od tog medija. Kod nas se to uglavnom zasniva na kontroli uređivačkog sadržaja, kroz kontrolu novca koji medij dobija (uglavnom kroz reklame) – odnosno, pišete po našem, inače nema novca od reklama. U razvijenijim državama, vlasnici žele profit. Samim tim i ureživačka politika je određena time što će se pisati o najčitanijim stvarima. Recimo pisaću o svjetskom prvenstvu u Rusiji, a neću o štrajku radnika u najvećoj avio kompaniji.
Mediji ne mogu biti objektivni
Kao što sam rekao gore, kada sam pisao o stopi nezaposlenosti, i nadovezujući se na pasus iznad gdje je bilo riječi o kontroli novca, izvlačim zaključak da u takvim okolnostima novinar ne moće da bude objektivan. Zamislimo situaciju da RTRS u nekoj od informativnih emisija kaže da postoji sumnja da je vlast korumpirana ili da je gradnja autoputeva sumnjiva. Ili recimo da BN televizija kaže da je opozicija na vlasti u pojedinim opštinama i da je stanje isto kao i ranije, da cvjeta korupcija.
Mediji ne treba da budu slobodni
Dolazim do škakljivije izajave. Prethodne su nam vjerujem bile poznate. Ovom izjavom nisam imao namjeru da kažem da je dobar trenutni sistem, nego da treba da bude transparentno finansiranje medija. Odnosno da se zna koliko je koji medij dobio para i od koga. Nebitno je da li je to od države, pojedinca, kompanije ili strane države. Mediji moraju da se finansiraju, kako bi izmirivali tekuće potrebe, ali mene zanima ko ih finansira da bih mogao, kao čitalac, da odlučim o objektivnosti medija, tj. da li ću da ga čitam ili ne,
Mediji ne treba da budu objektivni
Opet se vraćam na primjer o nezaposlenosti, gdje postoje različite metode za računanje. Kao recimo i za fudbalsku utakmicu (izvinjavam se ženskom dijelu čitateljstva što se vraćam na fudbal), možemo da kažemo da Murinjova taktika uopšte ne valja i da ga je Gvardiola razbio, ali možemo da kažemo da je fenomenalno zatvorio utakmicu i da protivnici nisu imali čestitu priliku za go. U složenijim situacijama, a sve su skoro složene, ne možemo da budemo objektivni, jer imamo različite percepcije. Zato, novinar ne treba da bude objektivan, nego treba da izrazi svoj stav, koji će da potkrijepi činjenicama i da čitaocu ostavi prostor da odluči da li treba da prihvati taj ugao gledanja ili ne. Primjer: RTRS da kaže jednu činjenicu o opoziciji, a ne da ponavlja da ruše državu, jer eto oni tako kažu. Ili BN da kaže da je vlast korumpirana zbog toga i toga, a ne jer su oni to rekli. Da iskoristim Dositejevu čuveni izreku “Činjenice, braćo moja, činjenice, a ne zvona i praporce”.
Polako da privodim kraju u nadi da će tekst barem malo zagolicati vašu maštu ili navući gnev, što je sasvim u redu. Bitno je da ne ostanete ravnodušni.
Za kraj bih predložio zainteresovanim čitateljima da pročitaju knjige ili tekstove Noama Čomskog o medijima. Vrlo interesantnih stvari se može naći, a opet ne možemo reći za profesora Čomskog da je prodana duša i da drži nekome stranu kao što je to slučaj sa domaćim profesorima (čast izuzecima).
Hvala na pažnji,
Saša