Prethodne dve večeri su protekle u znaku srBskih vođa koji su natucali hvalospeve o sebi, na jednoj od vodećih tv stanica koje propagiraju primitivizam, seljaštvo, neukus, zatucanost…
Emisiju je vodio lično Milomir Marić, jedan od kreatora novog vida novinarstva nazvanog strvinarstvo. Pored Marića, u stvaranju strvinarstva, učestvovali su još i Dragan J. Vučičević i Vladimir Đukanović- Đuka, arhetipovi srpBskog, polupismenog, taloga koji je isplivao na površinu u ovim za njih pogodnim vremenima.
Osnovni princip strvinarstva je glorifikovanje do imbecilnosti, koja u većini slučajeva pređe u sprdnju neviđenih razmera, onih od kojih imaš koristi kao stvrinar, sve sažeto u bombastičan, u većini slučajeva glup, naslov. Nema danas narod vremena za čitanje. Sričući jedva pročita naslov, a onda počne da zastupa svoje stavove, strvinareći po forumima i slavama.
ZaneMilomirMarićemo sada prvo veče i labelo predsednika, koje je bilo dosadni klasik sabranih Vučićevih dela, već izlizanih korica, „Ja pa ja i samo ja“, ako zanemarimo činjenicu da se u jednom trenutku „samoubio“, tvrdeći da je pucanj na Olivera Ivanovića, pucanj na Srbiju, a samim tim i na njega lično. Emisija je bila toliko dosadna, da niko u studiju nije smogao snage ni da se onesvesti.
Nošen nekim, meni nepoznatim, mazohističkim porivom, računajući ne može nikako biti gore od Vučića, da vidim šta će Milorad Dodik da bulazni i kakve će kulovske fore i fazone, uz naravno Marićevu asistenciju, ovaj put da „prosipa“, radujući se kao malo dete kada „odabrana“ publika u studiju počne da se smeje i aplaudira, uopšte ne shvatajući da iza kamera stoji jedna teta koja podiže tablice sa natpisima „smeh“ i „aplauz“, signalizirajući stručnom auditorijumu kako da se ponašaju u datom momentu. Možda to i nije tako. Možda je to samo moje odbijanje da poverujem da postoji neko ko bi stvarno aplaudirao i smejao se na Milorad- Marić Bogoljub Karić šou.
S mučninom u stomaku, znajući šta me čeka, nekako pritisnem dugme na daljinskom i prebacim na Happy TV, kad tamo crn ekran i porukica „Nije za mlađe od 18 godina“.
Sat je pokazivao 21:00 h. Pomislih da je neka od kulturno- umetničkih ili naučnih emisija „Parovi“ malo probila termin programske šeme, te odlučih da pokušam malo kasnije.
Posle malo kasnije, situacija ista. Hrabro ukucah „1234“, uz pomoć daljinskog, očekujući da će sa tv ekrana neka ili nešto da oskrnavi moju diskreciju. Moji strahovi se obistiniše, ali ne onako kako sam to očekivao. Umesto Mace Diskrecije, u „roze pozama“, sa tv ekrana su buljila dva oka, kao sirotinjske sarme koje se prave od ogromnog lista kupusa u koji se stavi riža bez mesa pa one budu onako krupne i ima ih šta, em nabubri riža, em nadođe onaj kupus, „našeg precjednika“ sa roze kravatom oko vrata i roze rupčićem u džepu od četiri „S“, seljački sivi svileni sako.
Šta je „naš precjednik“ pričao?
Kao i uvek. Malo o patriotizmu, malo o izdajnicima, malo o „Islamskoj deklaraciji“, malo više raspirivao nacionalnu netrpeljivost i mržnju. Pričao anegdote u kojima bi, uvek na kraju, on ispao „glavna faca“ i sve to zaplićući jezikom, kao da mu je Marić lično bio logoped.
Ipak, gledajući stvinarski intervju, saznao sam kako je Republika Srpska dobila nosač aviona.
Lično je predsjednik Dodik ukrao planove od Amerikanaca, dok se motao po njihovim bazama.
Kako je i sam pričao, često je bio pozivan na razne razgovore, koji su se iz nekog razloga odigravali u američkim vojnim bazama.
Jednom prilikom je ušao u neku prostoriju u kojoj je bio „poluokrugli“ sto na kojem su bili kartoni sa imenima gde ko sedi. Pošto je naš predsednik poznati šeret, on je pomešao nabrzaka te kartone sa imenima i tako napravio diverziju, uled čega se jedan američki ambasador onesvestio „k‘o ljesa“, te su ga vojnici izneli napolje.
Sastanku su prisustvovale sve „multiraterarne“ organizacije: OEPS, NATO…
Tema sastanka je bila ukidanje policije Republike Srpske i stvaranje jedinstvene policije na nivou Bosne i Hercegovine. Naš predsednik je bio tu sam protiv svih. Ono jest da je i Bosić bio tu, ali on se odmah ogradio i rekao da sve što prihvati Milorad, da će prihvatiti i on. Tako da je na kraju naš predsednik ipak ostao usamljen u svojoj požrtvovanoj borbi. Držali su ih tu ceo dan i celu noć, na nekim tvrdim stolicama, dok se ujtro nije promenio sastav učesnika na sastanku.
Jedan od američkih ambasadora, kako je ušao na vrata, lupi šakom o sto, i poče da galami kako se sve u vezi policije mora usvojiti, jer na ceo plan su već potrošili dva miliona dolara od američkih poreskih obveznika.
Sva ta galama i vika probudi „našeg“ predsednika iz neke zavaljenosti i bunila, i verovatno po navici pomisli da je opet zaglavio u kafani sa Špirićem do kasno, a dobro poznajući stipsu Šprića i kako se uvek pravl lud kada treba platiti ceh lumperajke, zagalami: „Aj‘ bolan šta se dereš, napiši račun ja ću to platiti“.
Tako on sačuva policiju, al‘ zato u sekundi „skrcka“ dva miliona dolara naših poreskih obveznika.
Ostaje nam da sačekamo neko sledeće gostovanje kod Marića, možda nam objasni i kako je sačuvao vojsku Republike Srpske.
Elem, Bonda, Bonda, Partnera… dok je boravio u toj bazi, iako je bio pod budnim okom stražara, uspeo je da drpi planove za nosač aviona.
Od tada „naš“ predsednik je na nosaču većem od bilo kog američkog. Nosač našega predsednika proteže se na površini od 1.44 miliona duša. Malo se ta površina smanjuje u zadnje vreme, ali to je sve uračunato u amortizaciju nosača. Nekada uzleti helikopterom ili avionom, ali se brzo vrati na našu grbaču da ga nosamo i slušamo njegove gluposti, dok nam se psihotično smeje i ceri u lica sa Marićeve televizije.
Kakvog predsednika imamo, najbolje govori činjenica, da pre njegovog pojavljivanja u javnost piše „Nije za mlađe od 18“, kao da je pornić, a ne politička figura i državnik.
Mislim da je i tu Marić pogrešio.
Umesto: „Nije za mlađe od 18“, trebalo je da piše: „Nije za starije od 18“, jer realno, maloletni niti imaju pravo glasa, niti gledaju ovakve gluposti. Oni kada vide „političare“ i „politiku“, odmah promene kanal, bez da im to neko kaže.