Kaže, tako želim da nađem momka. Da imam s kim da slavim novu godinu, da ne moram sama da iskopavam auto iz snijega, da začepim usta zluradim komšinicama, i da bar jednom ne moram da razmišljam s kim ću na more.
Imam toliko lijepog veša, seksi tangi, čipkanih spavaćica i božanstvenih grudnjaka, ali nemam kome da ih pokažem! Najgore se osjećam kad sam među parovima, svi dolaze zajedno, odlaze zajedno, hoću i ja da se ogrnem muškom jaknom kad izađem da pušim, da se držim za nekoga kad hodam po ledu, i da on vadi novčanik kad stigne račun.
Kaže meni mama jednom prilikom – eto, imaš posao, svoj auto, svoj stan, svoju slobodu, sad još samo da nađeš muža! Moja mama se udala sa devetnaest.
Draga mama, sve što nabroja je upravo smetnja, prije bih se udala da nemam ni stan, ni posao, ni auto ni svoju slobodu.
Borili smo se za emancipaciju žena, i kad smo ih konačno izvukli iz kandži manje ili više prisilnog, ali svakako poželjnog puta rane udaje (mislim na udaju u dvadesetim), i muškarci su se oslobodili. Brak više nije jedini cilj, zajednica više nije jedina opcija, i svekrva više nije nužno zlo, jer i ako su u braku, ljudi sve rjeđe moraju da trpe njene ili njegove roditelje.
Pitanje ljubavi je pitanje fokusiranosti na određenu osobu. Teoretski, možemo zavoljeti svakoga i bilo koga.
U nekim društvima se njeguje praksa da se zavađeni parovi mire tako što se zaključaju u jednu prostoriju i tako ostave, da se kisele, danima. Većina izađe resetovana, pomirena, ponovo povezana. Baš kao što se dva preživjela na pustom ostrvu za čitav život vežu samo zato što su bili upućeni samo jedno na drugo, tako se i u manje ekstremnim situacijama upućenost na nekoga pretvara u ljubav. Ne onu površnu, zaljubljenost, već ljubav kao suštinsku povezanost sa drugim ljudskim bićem, kakvo god ono bilo.
Uostalom, to potvrđuje i štokholmski sindrom, i slične situacije u kojima je moguće zavoljeti čak i mučitelja samo zato što je on sve što ti se nudi.
E sad, kad imamo izbor, kad možemo da ustanemo od stola, zalupimo vrata, spakujemo prnje, okrenemo ključ i sprašimo u nepoznato sa svojom lovom u džepu i slobodom za reverom, sve je manje nužde koja će nas natjerati da gledamo u ono što je ispred nas, a sve više povoda da ljubav, a time i sreću zajedništva, tražimo u tinejdžerskim idealima i sebičnim maštarijama.
Ljubav postaje ono što zadovoljava naše lične potrebe. Ljubav postaje sinonim za lični komfor, ljubav postaje dobitak a ne izdatak, prisvajanje a ne odricanje, uzimanje prije nego davanje, a i kad je posmatramo kao davanje, onda je to davanje onog što se nama daje, a ne onog što je ljubljenom potrebno. Štaviše, ljubav često mjerimo količinom ljubomore i dramatičnog i pretjeranog reagovanja, a ne tolerantnošću, blagošću i spremnošću da se oprosti.
Oni koji su spremni da trpe su najčešće oni koji uspijevaju da sačuvaju vezu ili brak. Oni koji su spremni da se žrtvuju, da strepe, da se nadaju, da se ulažu, oni očuvaju zajednicu, ali u široj zajednici, u okruženju, često su okarakterisani kao budale, beskičmenjaci i osobe bez dostojanstva i samopoštovanja.
Ljubav je postala sredstvo za foliranje po fejsbuku, a ne dani ili mjeseci provedeni pored bolesničke postelje. Na ljubavi prema bolesniku niko ne zavidi. Na ljubavi prema ovisniku, baksuzu ili nesrećniku niko ne zavidi. Niko ne zavidi onima koji daju, onima koji vole, onima koji se žrtvuju i izdaju bez kaucije, već kad zavidimo, zavidimo potrošačima, onima koji dobijaju, uživaju, onima koji su voljeni, koji se kupaju u poljupcima i mašu kroz krov limuzine.
Tako svaka žena koja sebe uhvati kako priželjkuje nekog da joj čisti kola, kreči stan ili gura ormare treba da se zapita da li bi jednako žudila za frajerom da ima poslugu koja sve to završava. Ona koja ljubav zamišlja kao siguricu kad planiraš ljetovanje treba da se zapita da li bi joj frajer bi toliko potreban (i za šta), da je za svaki odmor pozvana u ljetnjikovac kod Klunija i Amal. Rekla bih da ženama često treba upravo to – sluga za radove, pratnja za društvene događaje, sagovornik za ženska brbljanja, i frajer za foliranje pred drugim ženama.
Sa druge strane, zgražaju se kad muškarci traže to isto – ženu za kućanske poslove, seksi zečicu za dizanje ega, povučenu ćutljivicu u većini dana, i posvećenu majku za svoju djecu, ili kako se to kaže – damu na ulici, kurvu u krevetu i domaćicu u kući.
Ljubav je davanje. Ljubav je u posvećenosti. Ljubav ulazi tamo gdje nema ega. Ljubav je tamo gdje su suze, strepnja i odricanje. I zbog toga je sve više raspalih brakova i propalih veza. Ljudi mnogo više vole da budu voljeni nego da vole. Zato, kad sljedeći put poželiš nekog za ljubav, zapitaj se – šta zaista tražiš – partnera ili slugu.