Ležim tako danas, nepomično, pod svojom šarenom dekicom. U stanu je tišina, u zgradi je tišina, jedini zvuk pravi kiša što udara u prozore. Nedelja. U nekom momentu stiže mi poruka od druga ’’Šta radiš?’’. Odgovaram – ’’Mislim o tome kako odgovoru ’’Ništa’’ dajem potpuno novu dimenziju’’. Stiže mi od njega smajli i poziv na kafu. Fino mi je u tom mom ’’Ništa’’, udobno i sigurno, ali ajde da nešto, ajde da pijemo kafu. Umih se, počešljah, obukuh prikladno, uzeh kišobran i izađoh na ulicu, pa u bus, pa preko Trga republike kod druga i njegove žene na kafu i palačinke. Na Trgu ogroman transparent ’’Zabranimo abortus’’ i šačica ljudi oko njega. Mislim da sam prevrnula očima kad pročitah taj natpis.
Divni su mi ti prijatelji, mladi bračni par, vole se nekako mirno, jednostavno, prijatno je s njima provoditi vreme i ćaskati o fenomenima društva. Oni oboje iz Crne Gore, ja iz Hercegovine, pa nas danas razgovor odnese u naša brda i ljudima koji tamo žive. Pričali smo o babama, snažnim ženama što su i poznim godinama znale ’’svome svecu post’’, predivne i prestrašne žene iz krša. Pričali smo o zemlji što je nekad značila bogatstvo i bilo je važno da je imaš i da znaš da ti je to đedovina koja te je rodila i othranila. Mi sad mislimo kako je šteta što ta zemlja nikakvu vrednost nema, ne može se za nju kupiti stan u Beogradu. Razmatrali smo kako ćemo, kad i ako skupimo pare za učešće, moći podići kredite da kupimo male stanove u perifernim delovima grada, koje ćemo otplaćivati do kraja života. Nešto me pogodilo to da ću uskoro započeti nešto što će se završiti kad se i život završi. Nisam o tome ranije razmišljala na taj način. Koliko smo sićušni i naspram četrdesetak kvadrata betona.
Pogledali smo klip Šaka Polumente koji kruži internetom i smejali se do suza. Dobri Šako laje na devojku, sam sebi izuzetno cool. Odrastao čovek, mislim se, a eto, ništa mu godine ne mogu. ’’Av, av’’ reče on njoj i pusti u etar, ponosan kao da je samom Dostojevskom doskočio. U moru gluposti kojima smo zasuti svakodnevno, moram da priznam, pomalo se stideći, ova mi je zabavna. Laješ ti, druže, i briga te za svet. Verujem, čitava bi se psihološka studija mogla o tom napisati.
Kad smo već bili kod fenomena, ispričala sam im i o jednom mom davnom drugaru kog sam videla nedavno, posle gomile vremena. Ćerka mu se udala pre par meseci. Došao im zet da se upozna i da isprosi ćerku, a on mu je, između ostalog, u svojoj očinskoj mudrosti, rekao kako se u njihovoj familiji žene nikad nisu tukle, pa da i on, zet, ne tuče svoju ženu, njegovu ćerku. ’’Naravno, ne mislim na neki šamar preko zuba kad neće da prekine’’. Mesto dešavanja Crna Gora, primorje, 2016. godina. Jer zna se ’’ko kosi, ko vodu nosi’’. Naravno da sam ja odmah osula ’’i drvlje i kamenje’’ po primitivizmu, i sramota da ti nekom tamo daš dozvolu da tvoje dete, tvoju krv, zvizne kad zaključi, takav kompetentan, kad joj je vreme da ućuti. I evo ja ’’i kosim i vodu nosim’’, i sama za sebe sve obezbedim i pričam i ne pričam kad mi se hoće, i sve i mogu i ne mogu, kako mi dođe koji dan. I u sred tog mog govora o slobodi i ljudskim pravima, on meni pun nežnosti i ponosa, kaže: ’’Ti si drugo’’. Nikad neću razumeti, požalila sam se prijateljima, da postoji to ’’prvo’’ i ’’drugo’’, i gde je razlika i ko je odlučio da je tu. Ni oni ne znaju i ne shvataju.
Popričasmo se još malo o svakodnevnici i poslovima, popismo nedeljnu kafu i dođoh kući.
U stanu je i dalje tišina koju opet samo dobovanje kiše po prozorima narušava. Pustila sam novi album Bože Vreće, i čitala tekstove Ivana Tokina na netu. Piše Ivan o ljudima koji stoje na suncu samo zato da bi ga u sebe upili, piše o tišini, piše o svom psu, piše o lepoti nekoj jednostavnoj i izvanrednoj a Božo peva o tužnim ljubavima. Zahvalna sam na tom malom trenutku u vremenu jer mogu da ’’ništa’’, jer imam prijatelje koji misle, jer na mene niko ne laje, jer su me naučili da žene nisu vlasništvo. Zahvalna sam što vidim lepotu u Boži Vreći i što razumem o čemu piše Ivan Tokin. Čini se kao malo, ali nije, to je sloboda.
Nedelja je gotova.
(Prim.aut.)Fotografija Banksy