“Savršenstvo je voleti nesavršenu ženu” – Igor Čobanović –

                 Na društvenim mrežama humorom razbija monotoniju, govori šta iskreno  misli bez straha od posledica. Njegovi aforizmi i njegova poezija motivišu  ljude da dobro razmisle o sebi, životu, ljubavima, partnerima, politici, uspesima, i svemu šta proces mišljenja može obraditi. Igor svojim pisanjem na ljude deluje lekovito, leči njihov bes, bol, smanjuje tugu. Isto tako provocira, motiviše ljude da se menjaju, i da menjaju. Surovo realan sa humorom u jednoj ruci i ozbiljnošču u drugoj vođen svojim talentom svakodnevno stvara inspirisan životom i dešavanjima u njemu. Sarkazam mu je glavni adut. Kritikuje javno i sebe i druge,a njegovo pisanje po malo liči na scenario serije Treći kamen do sunca . Emotivno lako kupuje čitaoca,  njega je tako lako voleti. Gost na blogu Igor Čobanović.

        Humor početak ili prinudno sletanje u životu

       Humor kao način života. Živimo u smešnoj državi pa nekako mi humor dođe kao normalna pojava. Naravno, postoje i one ozbiljnije teme koje volim, ali humora se ne odričem.

        Inspiracija 

        Što se tiče inspiracije, nje mi nikada nije falilo. Mašta je osnova za inspiraciju, bez mašte teško da vas šta može inspirisati u ovom naopakom vremenu i svetu. Naravno, ljudske gluposti ima u izobilju, tako da za aforizme i satiru, materijala ima na svakom koraku.

        Poezija za mentalno zdravlje

       Poezija je ono u čemu se osećam sjajno. Taj deo mene je deo koji najviše volim. Pretvoriti emociju u reči, a kasnije reči u dela, to je već čarolija. Nažalost, drugi deo čarolije je puno teži, kako svima tako i meni.

     Ljubav premijera radjanja dobrog ili režija neminovno lošeg

     Ljubav. Posle te reči ja izgovorim “Amin” Religija i molitva. Ljubav je moja vera.

      Žene ili voleti nesavrseno savrsene žene

Savršenstvo je voleti nesavršenu ženu. Vrline lako zavolimo i čim se pojave mane, odustajemo. Zato, kad prvo zavolimo njene mane, vrline nam dođu kao nagrada. Savršena žena ne postoji, nikada nije ni postojala, ali idealna da. Idealna za onoga koji zna šta želi i ume sa time da se nosi.

“Nikada nisam voleo žene koje kada uđu u ulogu dame, počnu da preteruju sa tim. 

Svetice, pogotovo nisam voleo. 
To su najdosadnije žene na svetu. Od takvih treba bežati što dalje, jer kada vas takve dohvate, život vam postaje ravna linija. 
Dosada. Sivilo bez talasanja boja. 
To nije život. 
Ne kažem, lepo je biti dama, ali samo kada to situacija zahteva. 
U krevetu mi dama ne treba. Treba mi kurva. 
U kuhinji, takođe ne želim damu. Neću je ni u dnevnoj sobi, hodniku i kupatilu. 
Ma, neću je ni kada sedimo sa društvom. 
Hoću živu ženu! 
Sa sto mana i sto vrlina. 
Nadrkanu u PMS-u, ali opet maznu. 
Ženu koja će da opsuje kada se ponašam kao kreten. 
Koja će mi u krevetu reći “Jebi me!” 
Koja će mi reći mrzim te, a u stvari me voli bar do neba i nazad. 
Ženu kojoj ne treba puno da zaplače, ni puno da se nasmeje. Koja neće obući gaćice ispod kakve suknje ili haljinice na plus 40 stepeni. 
Neću reći jednostavnu ženu, jer takve nema. 
Žene nisu jednostavne i ne smeju biti. 
Hoću ženu sa bar pet tajni! 
Ženu koja ima i te tajne i čistu savest i prljavu maštu! 
Ženu koja može da me digne i da mi ga digne. 
Koja ume da voli i ume da bude voljena.
Mnoge žene znaju da vole, ali retko koja ume da bude voljena.”

      Duhovitost nasledstvo ili stečeno stanje duha

      Stečeno, definitivno. Kod mene u porodici vladala je vazda neka ozbiljnost, ne kažem da nije bilo duhovitosti, ali to se desi otprilike jednom godišnje, kao slava u našoj kući.

        Osnovna škola – prijatelji odrastanje očekivanja secanja

        Od očekivanja ništa još nisam ostvario. Napisao sam jedan aforizam o tome “Sa 14 sam hteo biti fudbaler, sa 16 sam hteo biti pilot, a sa 18 porno glumac.

I evo sad sa 38 nit igram fudbal, nit letim, nit jebem” Iz tog doba bih jedino izdvojio prijateljstvo, neka od njih i dan danas traju iaoko nas je život razbacao po čitavoj planeti.

       Jedna Štulićeva pesma po tvom izboru kao odgovor na sadašnju situaciju u zemlji

       Sloboda. Ta pesma tačno pogađa u srž problema današnjice u našem društvu. Ljudima se danas plasira da je sloboda to što mogu na društvenim mrežama napisati svoje mišljenje, čak i sam premijer-predsednik to reče pre nekako. I hajde što se to plasira nego u to se i veruje i prihvata kao dokaz slobode. To je poražavajuće. Drugo, situaciju u našoj zemlji odgovara samo tajkunima, kriminalcima i nama koji pišemo satiru i aforizme.

 

     

       Pisanje kao način života ili…

       Pisanje je moja ljubav, nikad ga ne doživljavam kao hobi ili eventualni posao. Ovde kod važe ipak neka drugačija pravila po tom pitanju, ovde se od pisanja ne živi, ovde se za pisanje živi. Bar mi neki koji imamo ljubav ka pisanoj reči.

       U šta veruješ?

     Verujem u ljubav, rekoh već to je moja religija. Verujem i u ljude. Ja Isusa ne doživljavam kao sina božijeg već kao najvećeg čoveka koji je ikada zemljom hodao. Nema tu ništa božije već čovečije. Ljudskost je ono što je on ponudio ljudima, a danas je ljudskost toliko retka da je sa punim pravom možemo smatrati božanstvom.

       Šta bi savetovao klincima koji te prate i redovno čitaju ?

        Kad me neko pita za savet klincima, ja se odmah vratim u te godine kad sam bio klinac i setim se svih saveta koje sam ignorisao jer sam smatrao da sam ja najpametniji na svetu i šta ima ko da me savetuje Sad, sad vidim da to nije bilo ni blizu tako. Moj savet bi im bio da nikada ali nikada ne prihvate to da su manje vredni od bilo koga na ovom svetu. Rodimo se svi jednaki, ali nažalost ne i sa jednakim šansama za uspeh u životu. Treba na to gledati kao na trku na 100 metara. Neki od nas kreću od početka, neki dobiju prednost od nekoliko metara, ali to ništa ne znači ako znamo trka nije završena tad već onda kad prođemo kroz cilj. Budite uporni, verujte u sebe i dokle god ste u trci, imate šansu za pobedu.