– Sve četiri godine opsade Sarajeva bio sam u gradu. Vaspitan sam kao Jugosloven, iako su moji roditelji Crnogorci. Moj otac bio je major Udbe, ja sam rođen preko puta Skupštine. Ali moja je ličnost formirana u Sarajevu, s tim ljudima, u duhu tog grada koji je bio sjajan. I onda počne rat, frka, i sad bi ja trebalo da bežim? Nisam ja nikom zamerao, ima ljudi koji se boje pucnjave. Ali ja kao doktor za rokenrol da bežim? Da ostavim te ljude s kojima sam odrastao? Svašta. Hteo sam da odbranim ideju Sarajeva kakvo je bilo, a bilo je najinteresantniji grad u bivšoj Jugoslaviji. Imam pesmu o tome: „Ako je pakao suđen tu, a tebe nema, šta ćeš deci pričati”… Ko je bio u Sarajevu kad je bila frka, zna šta je rokenrol. Ko se usudio da se zeza kad je prpa, zna šta je život. U ratu je bilo toliko humora, tamo smo se i zezali dobro. A okolo gruva. Najvažnija stvar bila je ne plašiti se smrti. Dosta ljudi je izdržalo te četiri godine, a onda su popucali psihički kada je rat stao. Imao sam tada malu ćerku. Ali nisam se plašio. Jedino sam se plašio da ne ostanem bogalj. A nisam bio naoružan. Sve je zajebancija osim rata. Tih prvih šest meseci, uhhh. Svaki manijak se naoružao. Sada se Sarajevo mnogo promenilo. Mi smo manjina. Počelo neko dobacivanje, vidi mu kose, vidi mu nakita. Ne može to Sarajevo da bude, ideš i neko ti nešto dobacuje. Nije samo Sarajevo stradalo. Ali je malo, pa se sve vidi i čuje. Ostajem ovde. Posle sam išao i na „Evroviziju”, u Dablin. Sve se može. Posle svega. – Milić Vukašinović