Aniku sam upoznala 1994 godine kada smo polagale prijemni na ADU u Prištini, i odmah sam imala osećaj kao da se znamo oduvek, tako je i danas kada povremeno razgovaramo o temama koje su nam bliske. Sa Anikom je lako družiti se, ona je velika mama, velika glumica, veliki prijatelj, brižna supruga i hrabra mlada žena koja svojim talentom i radom zajedno sa svojim kolegama čuva identitet kulturnog nasleđa stvarajući novo. Ona voli svoje Kosovo, ne želi da ga menja gde god da živi uvek mu se vraća, ponosna je na svoje korene, i koliko god da boli Anika ide uvek napred. Poseban povod za razgovor nam nije potreban, sa Anikom uvek ima o čemu da se priča, i šta da se kaže.
- TEKST NASTAVLJA ISPOD OGLASA -
Ono šta sam imala prilike da primetim kod tebe još davne 1994-te godine jeste ljubav prema ljudima, altruizam, iskreni osmeh, snažna vera sa talentom prepoznavanja dobrog u svakom čoveku. To poseduješ i danas. Kako si uspela sve to da sačuvaš između ratova , selidbi, preokreta, brojnih promena ?
Ja sebe ne doživljam tako, prilično sam stidljiva i skromna, i još uvek nisam naučila kako da primim komplimente… Da umem da prepoznam dobro u ljudima to je tačno, kada nekog upoznam dobrota se jasno vidi, ja je vidim. Ako nekome ponudite ono dobro kao magnet dobra namera u vama izvuče mnogo dobrog iz drugih. Nije teško, a obogaćuje. Često putujem i ljude stalno upoznajem i mnogi od njih mi postaju prijatelji. Možda je to luda sreća, stvarno mogu da se pohvalim da imam prijatelje u svim krajevima sveta. Svi moji prijatelji su dobri ljudi , neke sam birala sama a neki su samo ušli u moj život i ostali u njemu. Trudim se da uzvratim istom merom, i uvek pamtim kada neko nešto uradi za mene. To uzajamno činjenje dobrog neguje u nama iskrenost, altruizam, veru… Koliko god danas dobro delo izgledalo precenjeno nema većeg podviga do toga da nekome pomogneš, da nekome pružiš koliko možeš, da nekoga obraduješ ili nasmeješ.
- TEKST NASTAVLJA ISPOD OGLASA -
Početak ozbiljnog umetničkog rada si započela 1999 te godine sa ulogom Milene u porodičnim pričama, da li se sećaš premijere, i tih prvih aplauza u pozorištu?
Moram da napomenem da sam pre Porodičnih priča igrala u nekoliko predstava Narodnog prištiskog pozorišta a same Porodične priče me podsećaju na mladost, hrabrost, divna druženja, scena našeg pozorišta koje je bilo u Prištini, sećam se jasno osećaja uzbuđenja i sjajne ekipe, Nenad Todorović je režirao, a igrali su Aida, Igor i Miodrag. Milena mi nije prva uloga ali jeste najjomiljenija, ona me vraća u 1999-tu godinu koju pamtim po mnogo lepim druženjima, pomisao na smrt je bila poslednja ii je uopšte nije ni bilo. Nisam se bojala rata, smrti, više me je brinula pomisao što sam bila razdvojena od meni dragih ljudi i imala sam strah da više neću igrati u svom pozorištu. To sena žalost i desilo, pozorište je prestalo sa radom, tj. izbačeni smo iz pozorišta…Same premijere se naravno sećam kao da je bila juče, smeha u publici, na žalost prva repriza je bila otkazana zbog razloga koji je na žalost svima nama poznat pošto smo trebali da igramo 24-og marta 1999-te godine. Posle nekoliko godina smo se ponovo okupili i igrali prvu reprizu u Leposaviću,mislim da je to bilo tokom zime 2005 godine.
Posle rata je nestala bezbrižnost , naglo si sazrela i počela ozbiljnije da pristupaš glumi. Kako je reagovala tvoja porodica i tvoja okolina na tako “neozbiljan posao” dok se na Kosovu prodaju kuće i iseljava stanovništvo.Kako se igra na pozorišnim daskama kada znaš da će jedan deo publike koji izađe iz publike zauvek da ode a ti ostaješ?
Kad si mlad drugačije gledaš na probleme, ne veruješ da loše stvari baš tebi mogu da se dese i da ce te zlo zaobici. Sećam se da pucnji, koji su se čuli u toku proba nisu mogli da nam naruše koncentraciju i spreče nas da spremimo predstavu. Nismo verovali u ono što se pričalo, nismo verovali da će biti rata, i da oni što su tada otišli neće da se vrate… U pozorišnoj sali je bilo sve manje publike, vrata pozorišta su se zaključavala a mi smo igrali kao da se ništa neuobičajeno ne dešava. Mojoj mami nije bilo svejedno sto se kasno vracam iz pozorišta. Moja porodica me je podrzavala u tome da se bavim poslom koji sam volela i da nije bilo pored želje za radom i stvaranjem i njihove podrške verovatno ne bih u tako teškim uslovima kojih sam tek danas svesna uspela da opstanem.
Mi koji živimo i radimo na Kosovu ne razmišljamo o tome da li će pozorišna sala biti puna jer na žalost nema puno Srba na Kosovu , na primer kada igramo u Orahovcu dođu svi stanovnici grada na predstavu tog grada na predstavu , bukvalno svi. Jednom smo u Đakovici igrali predstavu za samo četiri stanovnice srpske nacionalnosti a igrali smo kao da je sala prepuna. Ljudima treba dati, treba pružiti predah, obojiti život, razvedravati. Treba unositi i jačati veru, tako se čuva nacionalni identitet , tako se čuva zemlja.
Da li je uopšte moguće pronaći smisao opstanka Srba na Kosovu dok se Srbi masovno iseljavaju sa Kosova i ima li smisla igrati i boriti se kao Andrićeva Aska u Prištini svih ovih godina?
Sve to što smo preživeli tih godina je bilo kao u nekom snu…Danas bi mi sve to mnogo teže palo jer sam roditelj. Nisam brinula za svoj život kao što sad brinem za svoje dete. Sve što smo tada radili i što sad radimo nije na silu, ima itekako smisla, igramo tamo gde pripadamo a sticajem okolnosti smo “razbacani”po svetu. Jesam optimista i mislim da će na Kosovu za 10 godina biti mnogo više Srba nego što ih je danas.Znam dosta ljudi koji bi se vratili i znam ljude koji nikad ne bi otišli sa Kosova, medju njima je i moja mama.
Ranije sam u nekim intervjuima spominjala pucnje u toku proba, secam se te 1999 te kada smo pravili pauzu i mi glumci tada mladi i radoznali smo izašli na terasu da vidimo gde se to puca a pucalo se u obliznjem naselju. Reditelj Nenad nas je pozvao “Hajde ljudi da radimo mi naš posao a oninjihov kao da ništa nije bilo”.
Uslovi u kojima smo radili su nas dodatno zbližili , nismo imali vremena da budemo razmaženi .Posle rata je sve bilo teško, uslovi u kojima smo radili su nas dodatno zbližili. Nismo imali vremena da budemo razmaženi, bilo je važnije sa kim radite i šta radite od toga gde radite . Često na probama nismo imali grejanje u sali ali smo se grejali “smehom” . Uvek je atmosfera bila lepa.
Sećam se kada je gostovalo pozorište u Šapcu ti si bila oduševljena kao da si sa njima, primetila sam tada ste svi jako bliski kao porodica , da li je to dobro ili loše za karijeru ?
Sa tim ljudima radim 20 godina , neki su kasnije došli i normalno je da smo se zbližili i da ih doživljavam kao familiju. Mislim da je to dragoceno, biti blizak sa svojim kolegama, jedni drugima pružamo podršku… Dešava se nekada da se posvađamo, raspravljamo pa se pomirimo ali se međusobno savetujemo, pomažemo.
Ti si pozorište odabrala za razvijanje svog talenta, ali imaš iskustvo i na televiziji i na filmu , dakle zašto pozorište?
Što se filma tiče iskustvo mi je skromno, ali zato sam zadovoljna i srećna što imam puno pozorišnog iskustva, zato mi je pozorište bliže a i draže. U pozorištu sam 20 godina, ali sam često bila primorana da prekidam karijeru i krećem iznova, pravila sam duge i kratke pauze, često ne svojom voljom nego što sam bila primorana. Prvo je to bilo zbog rata, pa selidbe … Uvek mi je nedostajalo da radim, glumim, družim se sa kolegama. Nedostajalo mi je da igram. Jedini put kad mi nije nedostajao posao je bilo kad sam rodila dete i tad mi je bilo u interesu da sto duže provedem vremena sa bebom.
Uloga mame je definitivno najlepša uloga, moram da te pitam gde si se porodila i koliko te majčinstvo oplemenilo, i da li posle rođenja deteta imaš drugačiji stav prema poslu?
Sve do samog porođaja sam živela na Kosovu, nisam lako podnosila trudnocu a i uslovi za život dole nisu bili sjajni, često nestaje struje, nekada je nema po nekoliko dana, nestaje voda, ljudi dole nekada danima nemaju najjosnovnije uslove za život. Zbog svega toga sam odlučila da se porodim u Beogradu… A i bila sam jako uplašena kao i većina žena koje prvi put postaju majke mada se o tim strahovima retko govori. Bojite se da li će sve biti u redu sa detetom, da li će porođaj proteći kako treba …
Mislim da se nisam mnogo promenila kada sam postala majka, ne znam koliko me je majčinstvo promenilo ili oplemenilo, jednostavno se moja ličnost razvija sa godinama i iskustvom a što se posla tiče, isti je to žar kao pre 20 godina samo što je danas mnogo manje vremena. Jednom ili dva puta mi se desilo da odbijem ulogu zato što mi se nije svidela ali sam zbog porodice par puta odbila uloge koje su mi se jako svidele i koje sam priželjkivala. Volim da igram i na sceni sam jako srećna jer mogu da osećam život koji nije nalik mom igrajući druge , mogu bolje da razumem i ljude i život i jako sam ispunjena kada mogu da pružim i kada otkrijem nešto novo u sebi čime oblikujem ulogu , nekada je to karakterna crta nekada samo emocija.
Dok radimo intervju gledam tvoje fotografije, neke od njih je uradio tvoj sin i zaista su fenomenalne. Da li kod deteta prepoznaješ talenat i da li bi ga podržala ako bude želeo da se bavi umetnošću?
Tačno ( smeh) da primetila si da me Gavrilo fotografise ali sve redje dosadila sam mu.
Prvenstveno sam srećna što imam vremena za svoje dete . Slobodno vreme provodimo tako što igramo šah i brojne društvene igre, puno šetamo, razgovaramo. U vaspitanju se ne rukovodimn principima tako da nekih strogih pravila nema , postupam prema detetu onako kako osećam da treba. Gaša je jako poslušan , trudim se da ispratim njegova interesovanja. On je još uvek mali i često odustaje od prvobitne ideje za koju pomislim da je to to. Podržavam njegovu potrebu da uči i saznaje, da menja interesovanja i kada odraste i napravi izbor vezan za zanimanje šta god da bude u pitanju bilo da je reč o umetničkom radu ili nečemu drugom ja ću ga podržati samo mi je važno da bude zadovoljan svojim poslom i da ga iskreno voli.
Umetnost i putovanja, porodica i gluma, okean i zemlja, gde si sada ? Koja zemlja ti se najviše dopala od svih u kojima si do sada putovala ili živela ?
Upravo sam se vratila sa Madagaskara, sad sam na relaciji Beograd-Gračanica. Počele su probe predstave Sestre ‘999 a premijera ce biti sredinom marta. Što se Madagaskara tiče, nije to zemlja gde bih volela da živim, na svakom koraku sam viđala prizore koji slamaju srce . Nisam mnogo znala o Madagaskaru pre nego što sam otišla tamo, nisam znala koliko ljudi živi u nemogućim uslovima, bez osnovnih sredstava za život a da o njima niko ne brine. Očaravajuca priroda u kojoj ne možete da uživate kad narod pati i umire od gladi.Zemlja koja je na mene ostavila najlepši utisak je Šri Lanka, moj pokojni svekar je tamo živeo, možda je to razlog više što sam se tamo osećala kao kod kuće. Dok smo bili tamo imala sam sreću da obiđem skoro celo ostrvo.
Da li šalješ razglednice sa putovanja ?
Sa prijateljima sam stalno u kontaktu preko interneta ali imam kumu kojoj šaljem razglednice a ona meni , dolazak razglednice od nje me uvek obraduje.
Za šta ima uvek mesta u tvojim koferima ?
Moja putovanja u poslednje vreme su uglavnom na duže, pa kao takva liče na selidbe. Nosim što više kofera mogu, od nekih stvari ne mogu da se odvojim gde god da putujem. Često nosim poklone za ljude koje ne poznajem ali znam da ću upoznati nekog zanimljivog , i to bude uglavnom naša kafa, pantenol krema i još po neki srpski brend , da se nađe . sa poslednjeg putovanja sam donela mnogo začina i suvenira za svoje prijatelje. volim da nosim i egzotično voće i povrće ali za to uglavnom nema mesta u koferima.
Ja sam očarana tvojim putovanjima uspela da se udaljim od teme vezane za glumu, dakle da se vratimo zbog čitaoca, i da ne zaboravim da te pitam kako uspevaš da održiš osećaj sreće na poslu i kako gradiš likove koje igraš ?
Nemam recept za sreću ona se kod mene javlja u samom procesu rada i neodvojiva je od pozorišta . uglavnom sam u kreiranju lika koji igram jako spora , do konačnog oblika dođem tek na poslednjim probama a kada ga jednom fiksiram onda ništa ne menjam. Nisam vešta u improviaciji i jako puno razmišljam o partneru na sceni tako da ne bih smela ništa da menjam kako ne bih remetila kolegu ili ga dekoncentrisala na bilo koji način. Ako se prethodno dogovorimo samo u tom slučaju menjam neke sitnice.
Šta sada igraš i da li postoji neka uloga koju tajno priželjkuješ ?
Uprvo sam dobila ulogu koja mi se jako svidja, radimo predstavu po ideji Čehovljevih sestri ali smo mi sami pisali tekst,koji govori o ženama koje su žrtve rata, o problemima sa kojima se one susreću a koji su realni odraz stvarnog života. Sestre vide Moskvu kao spas a nama je u predstavi to Beograd. Kada je reč o ulozi koju bih volela da igram a koju još dok sam bila student akademije priželjkujem jeste Petrija u Petrijinom vencu.