Večeras, u okviru proslave sedam decenija rada AKUD Branko Krsmanović, nastupili su Krsmanci u dvorani Doma Sindikata u Beogradu. Jedan od mojih najmilijih prijatelja deo je te ekipe, i to vrlo značajan, nepristrasno ću da primetim. Ipak, planirala sam da propustim večerašnji nastup ponešto od umora, ponešto zbog hladnoće a ponešto i od tog nekog stanja u koje ponekad zapadnem kad smo svet i ja jedno drugom baš naporni. Kontala sam biće sigurno fino, ali može ovaj put proći i bez mene. Međutim, posle nekoliko poruka razmenjenih sa gore pomenutim premilim prijateljom, i jednom suptilno provučenom ucenom, obukoh par slojeva odeće i otiđoh. I nije bilo fino, bilo je veličanstveno.
Koncert se sastojao iz dva dela, u kojima su se preplitali izvedbe hora i folklornih igara, i bilo je svega, od kola iz ’’Ere s’ onog svijeta’’, preko glamočkog nemog kola, bunjevačkih igara, makedonskih igara, Linđe, ’’Banatske svadbe’’, vlaških i igara iz Šumadije do ’’Vranjanske svite’’, koja je pored Makedonskog ora moja najomiljenija igra. Gledala sam ih sve nekoliko puta a opet svaki put iznova ostanem oduševljena i zadivljena veštinom i uigranošću. Sve deluje tako lako, iskreno i vedro.
Pričala mi sestra, kad je bila u Švedskoj jednom prilikom, upoznala je tamo nekog Šveđanina, i u razmeni zanimljivosti svako iz svoje zemlje, pitao je on je li mi ono plešemo tako što se uhvatimo za ruke i vrtimo u krug. Uvek kad gledam folklor setim se tog banalnog opisa i pomislim, dragi Šveđaninu, pojma ti nemaš, eto. Koliko su veliki i divni ti krugovi, i kako maestralno odigrani, trebao si večeras da vidiš. Mislila sam, gledajući ih, kao i svaki put do sada, kako je život, ovaj naš ovde, čudesan i jednostavan kad ga složiš u te krugove, i pesme što ih prate. Sve se tu slilo, u te narodne igre, i strast i ljubav i radost i težina čoveka ovdašnjeg. Sva lepota.
I evo da vam kažem, i ja se ’’ložim’’ na pomisao kako bi bilo sjajno znati igrati tango ili salsu ili neki valcer znati otplesati onako kao s televizije, ali momenti kao ovi večeras, poklope sva ta moja moderna i urbana htenja, i pitaju me onako podsmešljivo: ’’A znaš li ti, ženo, neko kolo odigrati a da se ne sudariš ni sa kim pri tom?’’ Nisam baš u ’’Ostajte ovde…’’ fazonu, i sasvim se slažem da je život u nas sveden na preživljavanje i da trebamo i moramo težiti boljem i širem, ali mislim, da bi bio potpun, čovek mora da zna ko je i odakle je i šta su mu koreni i koja mu je tradicija.
Ako naiđu Krsmanci kroz vaš grad svakako otiđite da ih pogledate, da vas oplemene svojim umećem ali i da vas podsete da je sva naša poezija začeta i zapisana u tim krugovima što ih oni vešto, držeći se za ruke, izvode.
Prepoznaćete i mog prijatelja, najvedriji osmeh ima i najbolje igra. Potpuno sam objektivna, stvarno.
Možda imate i neki KUD u vašem gradu. Imate li, znate li?
(Prim.aut.) Fotografija preuzeta sa sajta AKUD ”Branko Krsmanović”