Iz dremke u fotelji, koja je bila vremešnija od mene, prenu me zvono na vratima. Odložim jedno ćebe, pa drugo, pa treće i dok sam ustajao osetih hladnoću kako mi prostruja kroz stare kosti. Verovatno više zbog loše cirkulacije, nego zbog nedostatka grejanja u stanu. Naporno zvono je prekidalo muziciranje promaje kroz lošu stolariju. Otvorim vrata, kad tamo poštar s ustima razvučenim u osmeh.
– Muštuluk, penzija! Uzviknu on veselo.
Ja onako mrzovoljno potpisah priznanicu i dobacih poštaru dve markice kao bakšiš. Zatvarajući vrata bacih pogled na sat koji je visio na zidu u hodniku. Imalo je još vremena. Obučem se i siđem do banke da poplaćam račune. Naša Republika Srpska je svetinja, a naše je da joj se svakog meseca pomolimo kroz plaćanje računa i dažbina kojima nas ona blagosilja.
U banci nije bilo neke gužve, pošto svi mirno i dostojanstveno, kako to doliči nama Srbima, prave kućni doček poštaru koji nosi penzije. Nije da nam penzije nešto trebaju. Živimo u blagostanju. Ničega nismo željni. Naš predsednik Milorad nam u svakom svom obraćanju kaže da sve imamo. Da nije jedne strašne činjenice koja razdire moje penzionersko srce, dani od penzije do penzije bi mi prolazili u postu, duhovnom uzdizanju i hibernaciji.
Poplaćah račune, pa nešto razmišljam, kada sam već se izvukao ispod onih silnih ćebadi i izašao na svetlost dana, da skoknem do obližnjeg marketa, čisto da vidim šta ima novo. U marketu sve svetluca i sija. Cela prodavnica u sjajnim trakicama iz kojih stidiljivo žmirkaju lampice raznih boja. Osetio bih neku milinu oko srca, što zbog pretprazničke atmosfere, što zbog toga što su me te šljokice i lampice podsetile na bezobraznu suknjicu Lepe Brene koja još onomad se helikopterom spusti na gradski stadion i kao gazela sa nogama Dijega Maradone istrča na improvizovanu pozornicu, ali ne mogu. Srce mi se steže od velikog problema koji me razdire zbog Republike Srpske.
Nosim ja tako onu praznu korpu, što je zadužih na ulazu u market, i u nekom neznanju boreći se sa teškim mislima odjednom se nađoh na odelenju sa mesom i mesnim prerađevinama. Razne vešalice, slaninica, čvarci, a među svim tim đakonijama leži mlado prasence. Vidi se taze ošureno. Gledam ja njega, gleda ono mene. Neke lepe sitne okice ima pa zaokruglilo njima, pa još nekako tugaljive, milina živa. Samo što ne počne da trepće njima kao naša premijerka u predizbornoj kampanji. Već sam bio zaustio da pozovem prodavačicu, da mi upakuje prasence, kada me opet pritisnu muka koja nas izjeda sve kolektivno. Neka mi se knedla navukla u grlo, lepo mi ne da da kupim ono prasence.
Crne misli mi presretoše apetit kao specijalna milicija kombi sa parama. Kao da mi je do prasenceta i praznika u ovoj nevolji koja nas je zadesila. Da je bilo šta drugo, ali podeljenost među Srbima. Od te pomisli neka jeza isprepletena sa žmarcima mi prođe kroz celo telo.
– Kako ih nije sramota da odu u zajedničke institucije BiH i da se odmetnu od Republike Srpske? Vrištalo je pitanje koje je prelazilo u čuđenje u mojoj glavi.
– Izvolite? Vrati me u bezvoljnu realnost glas ljubazne prodavačice.
Pođoh da izustim da mi nije ni do čega zbog velike podeljenosti između nas Srba i ovih izdajnika u zajedničkim organima koji se odmetnuše, kao Mile Radišić u „Picinom parku“, ali vidim da je i prodavačica iza svog nasmešenog i ljubaznog lica u agoniji zbog kolektivnog nam problema.
– Daćete mi jednu kiflu. Promumljah, trudeći se da mi glas zvuči što učtivije i prijatnije. Nije ni njoj jadnici lako, a u ostalom kome jeste, osim nesrpskom stanovništvu i naravno izdajnicima. Oni uživaju u našoj muci.
Prodavačica mi upakova kiflu u papirnu kesu, a ja se sa njom pod miškom, i još sa po nekim pfeningom u džepu, vratih u toplinu svojih dekica, nadajući se da ću prespavati do iduće penzije.
Već treći put me je opominjao alarm, podešen na snooze u intervalima od deset minuta, da je vreme da ustanem i spremim dečicu za školu. Hladan i zgužvan jorgan, koji se naslanjao na jastuk, dao mi je do znanja da mi je žena već odavno ustala i otišla kod svoje rođake da joj čuva decu, pošto je ona bila zaposlena, a obavljala je i dužnost visokog funkcionera u lokalnom SNSD-u. Uspešna i pametna žena, a ne kao mi obični jadnici. Ja sam već dugo vremena tražio bilo kakav posao, ali osim sporadičnog cepuckanja drva i tu i tamo kopuckanja nekog kanalića, teško da se bilo šta drugo moglo naći. Samo da nije ove užasne situacije, preteklo bi nama nekako i sa ovih dvesta maraka, koje supruga zaradi od čuvanja dece, ali ovako nam nije bilo ni do čega.
Razbudih nekako dečicu. Na lice mi izmami osmeh njihovo skakutanje dok su pokušavali da obuju čarapice, kao vrapčići na snegu, a onda mi se opet smrači pred očima i namrgođenost otera osmeh.
– Proklete izdajice! Procedih kroz stisnute zube da dečica ne čuju.
– Jesi li nešto rekao tatice? Skoro u duetu se začuše dva mala slatka glasića.
– Ništa, ništa, samo se vi oblačite da ne zakasnite u školu. Veselo čavrljanje se nastavi.
Kako sam im zavideo na njihovoj bezbrižnosti i neznanju. Dečica na svu sreću nisu bila svesna nesreće koja nas je zadesila.
– Ugrej nas taticeeeee! Trčali su razdragani crvenih nosića i modrih prstića od jutarnjeg umivanja. To je bio naš ritual skoro svako jutro otkako se ovaj minus navukao na našu Republiku Srpsku. Zagrlim ih, a oni se kao mačići zavlače u moj vuneni džemper, pravi srpski rađen sa četiri igle u klot- frket tehnologiji.
– Ajde, ajde!
– Dosta je bilo, ugrejali ste se.
– Zakasniće te u školu.
– Dobro taticeeeee! Uzviknuše oni opet umilnim glasićima u horu.
– Znaš tatice, nešto smo razmišljali.
– Nemoj nam jutros davati pare za kifle.
– Zašto? Upitah ja sa iznenađenjem u glasu.
– Znaš tatice, otkako nas je zadesila ova situacija mi više ne možemo ni da doručkujemo. Ja se skamenih.
– Koja situacija? Upitah ja bojažljivo.
– Pa ova podela u našem narodu i ovi što su otišli u zajedničke organe BiH i otuđili se od naše Republike Srpske. Ako sam malopre bio okamenjen, sad ostah mermerisan.
Nisam mogao ni u najluđim snovima da pretpostavim da su čak i naša mala dečica svesna jedinog problema koji izjeda nas Srbe.
Koliko god sam se trudio da im kažem makar neku reč utehe, sve se svede na uzaludan pokušaj. Reči nisu htele napolje. Promuljah rukom po džepu, a tamo nešto spasonosno zvecnu. Pažljivo sakupih u dlan sadržaj džepa i izvukoh ruku. Raširih dlan, a na njemu se snuždila, u apoenima od po dvadeset pfeninga, marka i po.
– Uzmite dečice, biće sve u redu. Izustih tako neuverljivo da me i deca pogledaše sa sažaljenjem. Otvoriše svoje male dlaniće, podeliše parice, a onda istrčaše na ulicu. Još neko vreme sam gledao za njima i stajao na vratima snužden, a onda se vratih nazad u kuću i beznađe koje nas je sve pritiskalo.
– Dobro i kada ti misliš mene da ženiš? Plačnim glasom i ničim izazvana me upita. Malo se unezgodih i unervozih. Nije mi bilo pravo što u ovakvom trenutku pokreće ovako banalne rasprave. Možda je ona glasala za „njih“ čim nije zabrinuta za situaciju, prolete mi kroz glavu.
– Draga, kako u ovom trenutku možeš da razmišljaš o tako beznačajnim stvarima? Zgroženo je upitah.
– Pa da li si ti svesna šta nas je zadesilo?
– Šta nas je to zadesilo? Upita ona nekako slatkasto priglupo, na šta se ja još više zblajznuh.
– Hoćeš da kažeš da nisi slušala obraćanje našeg predsednika Milorada?
– Da ti nisi od ovih drugih?
– Ja obožavam našeg predsednika Milorada! Uzviknu ona ponosno.
– Zar postoje neki drugi?
– O glupice moja pa ti ništa ne pratiš šta se dešava u našoj majčici Republici Srpskoj.
– Pa naš predsednik nam je rekao da je naš najveći problem u Republici Srpskoj podeljenost među nama i to što su se Srbi u zajedničkim institucijama BiH odmetnuli od Republike Srpske. Kako to izgovorih primetih da se njeno lepo lice skameni, a u očima joj se pojaviše suze.
– Jao ljubavi šta to pričaš?
– Nije moguće! Nastavi ona u još većem beznađu nego što je bila samo minut pre, kada me priupita za moje namere u vezi promene bračnog statusa.
– Moguće je ljubavi!
– Zbog toga ja sad ne mogu da se koncentrišem da tražim posao, a i znaš li koliko ih ima prečih od mene.
– Ja sam tek pre sedam godina završio fakultet.
– Ne mogu ja tek tako da se preko reda uguram i zauzmem nečije radno mesto.
– Znaš li ti koliko ima naših vršnjaka koji su se učlanili u partiju našeg vođe i zdušno mu pomažu u ovim teškim trenutcima?
– I šta sad ja treba da se tu trtim i nešto zahtevam?
– Evo čim naš dragi vođa reši problem koji kao rak rana izjeda naše društvo, ja i ti ćemo zasnovati bračnu zajednicu.
– Stvarno tako misliš dragi? Stidljivi osmeh otera suzicu koja joj je visila sa vrha slatkog nosića.
– Nikole mi Špirića ljubavi moja! Svečanim tonom odgovorih.