Prođoh jutros Potoklincom. Nisam baš dugo. Kupih nani hljeb i odlučih prošetati tuda. Ne znam zašto. Nekako se vazda desi da je zaobiđem il’ zaboravim. K'o da se ne želim podsjećati da tamo odavno nemam nikom svratiti. A nekad mi to bijaše omiljena ulica.
Zastadoh pored jedne kapije. Samo je mjesto isto, ništa više.
Vraćam slike ali ide film, a i mirisi.
„ Deder sine, požuri uđi. Ovi arsuzi opet lupaju, Bog im vratio. De operi ruke da jedeš malo, ugrij se, uradi zadaću pa onda idi kući.“ – s kapije me je zvala, amidžinca Ata, kako smo je zvali. Ustvari ona je bila prava amidžinca mojoj nani, pradedinog brata žena. Riznica blaga porodičnog u jednoj osobi. Bila je niskog rasta, vazda frizure u kojoj je svaka dlaka imala svoje tačno mjesto, kućne haljine na peglu, papuča k'o iz neke aladinove bajke. A o nakitu da ne pričam, almasli grana razgranata po rukama i prsima.
Nosila je neki parfem, Bože, za njom je ostajao trag nekog ljepšeg vilajeta. A tek mali koraci i čvrsto držanje, kakav gard. Ako sam od nekog pokupila to nošenje kućnih haljina i papuča na štiklu, to je od nje. Takav nur na licu je rijedak, a tek crveni karmin.Vazda je znala reć’ da se dama rađa, to se ne uči.
Kapija joj bijaše sa halkom, onom o kakvoj sam sanjala da ću je stavit’ na svoju kapiju nekad, ma ne zvala se ja Naida. A kad uđeš kao da s ovog svijeta u Džennet odeš, dočeka te kaldrma kamena koji se presijava, a u ćošku đulbešećerka ruža, miriše, prkosna.
Da, tako joj je bašća izgledala u jeku rata, ovog zadnjeg a ja išla u osnovnu školu na Logavini, pa se njenom ulicom vraćala, tačnije pretrčavala, do nanine zgrade, a tek ulica niže. Iako mi je za povratak kući kroz Potoklinicu od škole trebalo tek tri minute, u ratu je to uz granate znalo potrajati i par sati koje bih, dok se ne smiri, provodila kod amidžinice Ate.
Nisam joj se nikad najavila, nismo imali telefone, ništa, ali je znala sama izaći pred mene, k'o da mi je raspored časova znala.
Amidžinica Ata je živjela sama. Pradedin brat je davno već bio umro a jedinu kćerku su mladu izgubili. Ipak, uz sve to, bila je i ostala uzor stuba i mog poimanja lika i djela jedne žene.
Bila je sehara priča o članovima uže i dalje porodice, o svakom je sve znala i bila kao kino projektor najljepših filmova. Njen umilni glas i naracija puna ljubavi plijenili su pažnju i u tren oka shvatiš da sjediš već tri sata, a ratno je vrijeme, mogu se roditelji zabrinut’ da me šta nije pogodilo. Kasnije se nisu plašili jer su se uz moja kašnjenja nadali da sam kod nje.
Priče kakav mi je bio pradedo, pa dedo u mladosti, pa kako se ašikovalo, pa kako su se spremali jemeci, pa kako živjelo u vaktu kojem bih voljela da sam pripadala.
Dok operem ruke i uđem u toplu trpezariju, na stolu me već čeka neka pita od ratom uslovljenih sastojaka, toplo mlijeko i sok od ruže. Bože, taj sok kad god pijem u mislima sam s njom.
Sve je u njenoj kući izgledalo tako uredo, tako u savršenom redu kao da sve s lakoćom radi a i tad je bila u poodmaklim 80-tim. Pitala sam se kako ona naloži vatru, kako se onako sredi, kako …
„ Hajde sine sad požuri i pretrči ulicu. Da se ni tvoji ne brinu. A sutra te opet čekam. Bujrum. Odoh sad da šta proučim da sretno stigneš. A do sutra nauči Ajetelkursiju. „ – ispraćala me.
Dani su prolazili a ja svaki dan znala više o svojim članovima porodice pa tako i više o samoj sebi. Čiju sam crtu pokupila genski u satarašu svoje ličnosti.
Jednog dana sam poslije škole imala i mekteb a granate nikad da stanu. Jedva pređoh od škole do mekteba a tri koraka hoda ima. Poslije mekteba otiđoh da je obiđem. Sutradan je trebao biti Bajram i imala sam malu hediju, čestitku koju sam sama nacrtala. Naravno, na naslovnici je bila ruža, simbol nje u meni. Dočeka me s onim osmijehom, kao da u tom trenu ništa milije od mene joj nema.
Ratni Bajrami kod amidžinice su bili bajka. Još mi nije jasno odkud njoj u ratu orasi, odkud slatko od dunja, pa šećer za onaj sok od ruže .. a trpeza, svega, a sve ukusno ko iz najskupljeg restorana.
Nosi kesu, sjajnu. Kaže: „ Evo sam nešto prelagala ormar i nađoh ovo. Meni više ne treba a ti si skoro pa djevojka. Zatrebat će.Završit će i rat a počet će haljine.“ – Vadim iz kesice i gledam u toalet torbicu. Njenu. Ona je nosila kao mlada. Bog zna koliko godina joj ima a k'o sad iz radnje. Najmanje osamdeset danas joj ima.
Još je imam naravno. Kad je nosim čuvam je kao da je od brilijanata. A i jeste. Jer je njena. I ona je nosila kao mlada. Kad je nosim sebi sam ljepša jer je njen duh sa mnom.
Ipak, ono po čemu ću je pamtiti najviše je zagrljaj. Njen zagrljaj je bio kao najsigurnije mjesto na kugli zemaljskoj. Zagrljaj nje tako sitne žene koju bih danas mogla jednom rukom podići.
Amidžinica Ata je umrla malo iza rata, nije bila bolesna, imala je preko 90 godina i starost je uzela danak. Otišla je svojim najdražim koje je dosta nadživila. Otišla da zagrli svog supruga i svoju kćerku onako kako je ovdje grlila mene.
Činilo se da sam dugo stajala tu previrući po sjećaju, a ono tek tren bijaše. Prekide me prolaznik, pita – Koga tražite ? – Nikog, tek onako razgledam.
A ja bih eto, sebično, voljela da se vrati bar na kratko, pa da prođem još jednom Potoklinicom i da me učini najsigurnijom na svijetu.
Uzdahnem i nastavim dalje, Potoklinicom.