Nervoznim korakom predsednik uđe u salu za sastanke, i skoro istog trenutka ljutitim pogledom poče da strelja po već odavno pristiglim članovima užeg rukovodstva, kao da traži nekoga ili nešto. Dotadašnju veselu atmosferu i čavrljanje grubo zameni tajac. U momentu mu se oči zaokrugliše od besa, a vrat pomodri, jer se toliko od besa raširio da je postojala opasnost da će se udaviti kravatom. Spazio je to što je tražio. Besno zafrljači neku crnu knjigu, koju do tada niko nije primetio, prema ogromnom stolu, koji je stajao na sredini prostorije i presijavao se prelepim bojama mahagonija lakiranog do visokog sjaja. Prisutne poče da obliva znoj i neka nelagodna teskoba. Znali su da je veliki bes u predsednika kada se uradi nešto što nije po njegovoj volji.
– Ministre finansija! Iz sveg glasa prozva predsednik sićušno sedo i suvo stvorenje, čiji uvek prisutni ulizički osmeh istog trenutka isčeznu sa lica i na njegovo mesto dođoše strah i panika.
U sali, u kojoj je do tada vladala toliko napeta atmosfera, da se mogla nožem seći, oseti se talas olakšanja koji poteče od ostalih učesnika sastanka. Svakom ponaosob kao da pade „Audi Aneki“ sa pleća i uz vidno olakšanje prekorno pogledaše u pravcu ministra finansija.
Ministar se skamenio, a njegov, inače žuti ten, dobi boju duvan čvarka i učini ga da izgleda još sprčenijim i manjim u svom tom strahu.
– ĆĆĆćććć… Pokuša da odgovori svome predsedniku, ali umesto reči preko usta se valjalo samo to prokleto slovo „Ć“.
– Ćemu tako ljutit ton moj najdraži vođo? Uspe napokon da ulizivački izusti ministar.
– Šta ti meni moj najdraži?
– I još smeš da pitaš čemu! U jednom dahu sasu u lice ministru ljutiti predsednik.
– Je l’ ovo tvoj rukopis? Od besa kipteći upita ga dok mu je gurao neku crnu knjigu pod nos, sve vreme pokušavajući da prevrne list na kojem je u mastilu ležalo ime koje tu nije smelo biti.
– Koje nezamenljivi vođo naš? Jedva ministar uspe od mucanja da uputi pitanje, istovremeno uvlačeći glavu u rever poluvera očekujući novu salvu besa.
-Ovo! Dreknu se predsednik dok mu je crvenilo oblilo celo lice, crvenilo koje je bilo daleko veće od onoga koje je oblivalo Dušanku Majkić onomad kada su je prozivali za otpremninu koju na pravdi Boga uze, ni kriva ni dužna, tupkajući prstom u list papira tolikom žestinom i preciznošću da je postojala bojazan da napravi rupu na papiru.
– Jes.. jest.. jeste. Jedva izusti ministar.
– Pa da li si ti normalan čovek?
– Pa kojom logikom upisa Bakira kao rušioca SNSD-a, zavapi više u beznađu ovaj put, nego u ljutini, predsednik.
– Ja koliko se sećam da ste nam na prošlom sastanku rekli da napravimo „Crnu knjigu“ i u nju evidentiramo sve one koji žele zlo našoj ćestitoj organizaciji. Ohrabren beznađem u predsednikovom glasu, reče ministar.
– I ti odmah Bakira utefteri, uetfterili te dabogda za neplaćenu popisnu komisiju. Zavapi još jednom predsednik u očaju.
– Pa je l’ ti znaš da samo zahvaljujući Bakiru naša organizacija opstaje na vlasti ovoliko godina?
– Pa ako tebi to moram da objašnjavam, šta od drugih da očekujem. Kukanje zameni vapaj u tonu njegovog glasa.
– A i da li ti sve moraš da shvataš bukvalno?
– Pa gde nađe ovu knjigu zloslutnog izgleda, pa to se može pisati i na kompjuteru.
– „Crna knjiga“ je samo izraz za listu da bi zvučalo strašnije i opasnije. Nastavi uznemireni predsednik sve više gubeći nadu da će ikada uspeti da objasni svoje prvobitne namere.
– Moj presvetli i nezamenljivi, kunem vam se da sam imao najbolje namere kada sam to uradio.
– Dabogda više nikada stranku ne promenio ako lažem!
– Napravili ste veliku grešku, a ja sam se potrudio da je ispravim kako znam i umem.
– Tako dođoh na ideju o savršeno lukavom planu. Nastavi ministar, dok mu se onaj ulagivački osmeh stidljivo vraćao na lice.
– I kada si mislio o tome da me obavestiš? Vidno smirenim tonom zapita predsednik, a onda kao da se doseti ponovo urliknu
– JA POGREŠIO!
– JA POGREŠIO!
– Ti to pokušavaš meni da kažeš da sam ja nešto POGREŠIO? Vrati se bes na lice predsednika kao da nikada odatle nije ni silazio.
– Izvinite predsedniće, zavapi još piskutavijim i više ulizivačkim tonom ministar finanisja.
– Ne bih to nazvao greškom, više je to greškica.
– Hteo sam danas da vam saopštim na sastanku, ali vi me sasekoste pre nego što je i poćela pa nisam imao priliku. Pokušavao je ministar da se dodvori svom ljutitom vođi.
– Mhm, kroz nos otpuhnu predsednik.
– Ajd’ onda lagano počni da objašnjavaš pre nego ja objasnim ministru unutrašnjih poslova šta da uradi sa tobom. Kroz neki čudesno zlobni osmeh procedi predsednik.
– Vidite ovako stvari stoje.
– Na prošloj sednici ste nam rekli da napravimo „Crnu knjigu“ u koju ćemo zavoditi imena neprijatelja SNSD-a, a ujedno i da obustavimo sve vrste saradnje i pomoći opštinama u kojima nismo uspeli da kupimo, pardon, osvojimo vlast.
– E vidite tu ste napravili jednu malecku greškicu.
– Mada se ispostavilo da je dobro što ste napravili tu majušnu greškicu. Nastavljao je da objašnjava ministar sa sve većim pouzdanjem u glasu.
– Do sada smo se uvek predstavljali kao zaštitinici Republike Srpske sa vama kao ultimativnim zaštitnikom na našem ponosno uzdignutom ćelu.
– Mislim da ste malo grešucnuli što ste ovaj put prićali o zaštiti interesa SNSD-a, a ne o zaštiti Republike Srpske, jer ste vi predsednik svih njenih građana.
– Auuuuuuu jb….te, uzviknu predsednik udarajući se lopatastom zemljoradničkom šakom po čelu.
– Pa ja uopšte nisam bio svestan da sam to uradio. Očajno uzviknu predsednik.
– Nema veze, ispalo je odlićno. Kroz ljigavo široki osmeh uskliknu ministar.
– Kako odlično SIPA te ne posetila sivi ti? Zavapi predsednik.
– Pa lepo. Uskliknu ministar s ljubavlju.
– Vidite time što ste pogrešili testirali smo odanost i poslušnost naših građana.
– Da se u nekoj drugoj zemlji desilo da predsednik izjavi to što ste vi izjavili, istog momenta bi imali rulju sa kukama i motikama na ulicama.
– Ne bi bilo dovoljno rupa u koje bi se mogli zavući da se sakriju od gneva naroda.
– Vi ste slućajno praveći greškicu uspeli da nam date do znanja da mi našem dobrom i pitomom narodu možemo da radimo šta god hoćemo, a oni će sve mirno da trpe.
– Sada su nam ruke potpuno slobodne da radimo šta god želimo i kako god želimo. Sa sjajem u očima smeškao se ministar, dok je živahno trljao dlanove.
– Moj plan je sledeći.
– Pustićemo da prođe par dana da narod zaboravi na ovo, a onda ćemo izaći sa novim saopštenjem za javnost.
– Obrazložićemo da planiramo da uvedemo „Crnu knjigu“ u kojoj će se zavoditi neprijatelji Republike Srpske.
– „Crnu knjigu“ nećemo mi pisati nego ćemo diljem Republike Srpske postaviti „Crne knjige“ gde će građani sami upisivati one za koje sumnjaju da su izdajnici.
– Bakira sam namerno upisao da ne bi nešto građani posumnjali.
– Ne morate meni objašnjavati da mi imamo zajedničke ciljeve i da se potpomažemo u njihovom ostvarenju.
– „Crna knjiga“ će biti nešto kao „Knjiga utisaka“ koje se nalaze po restoranima i prodavnicama.
– Time ćemo postići i to da među građanima se javi nepoverenje i sumnjićavost, pa će se manje žaliti o nemaštini i kukati o problemima, jer će se pribojavati da ih komšija ili ćlan familije ne upiše kao izdajnika. Samozadovoljno završ sa izlaganjem svog perfidnog plan ministar finansija.
– Dok ćekamo da prođe par dana, javnost možemo zamajavati još malo sa sastankom između vas i glavnog iz opozicije, ćisto da prekratimo vreme.
– Koje opozicije? Upita znatiželjno predsednik.
– To su detalji sa kojima vi ne treba da se opterećujete.
– Odličan plan! Uzviknu predsednik ushićeno ustajući iz svoje udobne fotelje sve vreme gromko aplaudirajući i mrdajući očima i tako dajući znak da i ostali ustanu i gromoglasnim aplauzom pozdrave ovaj genijalni plan.
– Samo mi nije jasna još jedna sitnica u tvom brilijantnom planu.
– Zašto knjiga, zašto ne elektronskim putem unositi imena izdajnika?
– Na taj način bi mogli uštedeti na troškovima postavljanja „Crnih knjiga“ po Republici Srpskoj, a građani bi putem interneta mogli da prijavljuju izdajnike. Češkajući se po glavi, upita predsednik svog odanog ministra.
– Vidite predsedniće moj, ideja mi je slućajno pala na pamet dok sam pokušavao na kompjuteru da upisujem imena izdajnika, ali ovi današnji moderni kompjuteri su đavolska stvar.
– Svi nekakvi tanki i malešni toliko da ćak ni ja ne mogu da se popnem na jedan od njih.
– Ranije dok su bili oni debeli monitori bez ikakvih problema sam mogao da se popnem na njega i radim na kompjuteru.
– Da vam ne govorim da knjige sa crnim koricama imaju nekako opasniji i zloslutniji psihićki efekat.
– I sami ste primetili da je nekako jeziva i zloslutna.
– A iskreno da vam kažem malo me buni tastatura od kompjutera.
– Uvek mešam „Ć“ i „Ć“ kada je koristim.