U Republici Srpskoj možete mnogo toga da budete: milioner, sitni lopov, četnik, nezaposlen, idiot, gladan, švercer cigarama, poslanik, balija, odbornik, Vlah, psihopata, ratni zločinac, partijski poslušnik i poltron, go i bos, ali jedino što nikada sebi ne smete da dozvolite je da postanete razveden i uz to još i otac.
U čast psihopatama i ubicama davasmo i još dajemo imena školama, studentskim domovima, ulicama. Partijske poslušnike i poltrone, zajedno sa švercerima i profiterima nagradismo tako što im dadosmo vlast u ruke. Četnicima podizasmo spomenike, a golim i bosim otvorismo javne kuhinje. Vlasima i balijama sad ne znam šta tačno dadoše, ali znam da naokolo time toliko mlate da postoji opasnost da sebi, a i drugima izbiju oči, dok čekaju da im se ostvare proročanstva koja im u obliku predskazanja telale njihove verske i političke vođe. Nezaposlenima iz dana u dan daju posao, a idioti žive sretni verujući pričama o napretku i izobilju u kojem živimo. Jedino od razvedenih se samo uzima.
Prvo im uzmu decu, a onda i dostojanstvo, osećanja, empatiju. Jednom rečju, uzmu sve što u normalnim društvima definiše čoveka, a u našem budalu. Neko bi možda pomislio da to i nije tako loše, jer prestajete da budete budala, ali šta ako nas ima koji volimo da smo budale i koji se trudimo i pokušavamo da to budemo.
Ono nije baš da sve uzmu razvedenim. Ostave im slobodu, ali ona je danas toliko beznačajna i jeftina da je ne vredi ni spominjati. Danas se sloboda prodaje za dvadesetak konvertibilnih maraka i džak brašna za vreme izbora, a još je jeftiniji kurs običnim danima. Svakodnevno se odričemo naše slobode zbog toga šta će drugi reći i misiliti o nama. Sloboda je postala devalvirana i beznačajna roba u našem društvu, zbog toga je ona jedino što dobiju razvedeni.
Razvod je jedna veoma stresna životna situacija, bez obzira jeste li uzrok ili žrtva istog. Teško je shvatiti da ljudi nisu papagaji, pa da kada jednom nađu ženku se sa njom lljuljuškaju do kraja života udarajući kljunićem zvonce, koje visi odmah tu pored ljuljaške, kada ona hoće i zato što ona tako hoće. Nešto ne verujem da bi i papagaj trpeo istu ženku celi život kada bi ga ova, kada god upadne u period mitarenja i zbog toga postane nervozna, počela da maltretira i zlostavlja ili da bi ženka trpela mužjaka da je on svaki put, kada se najede makovih semenčica, izuje iz perja od batina. Možda papagaji imaju nešto što mi ljudi nemamo. Možda znaju za razumevanje i toleranciju i zbog toga celi svoj životni vek ne požele drugog partnera za deobu ljubavi.
Bilo kako bilo, ljudi nisu papagaji. Da li zbog činjenice što se kod ljudskih ženki nikada ne zna kad će da se mitare i upadnu u žutu minutu koja se pretvara u dane zvocanja i psihičkog maltretiranja, ili zbog činjenice da su muškarci, bez obzira na godine, samo obična deca koja svoju nesigurnost kriju grubošću i galamom, jedno je sigurno, razumevanja i tolerancije je sve manje, a bez razumevanje i tolerancije ljubav časkom promeni mesto boravka.
Tada počinje i ono najgore, ono o čemu se ćuti. Jeziv je broj slučajeva gde očevi ostaju izopšteni iz života svoje rođene dečice. Zbog čega? Pa naravno zbog stare dobre osvete. Osveta je potpuno opravdana u našem sekularnom društvu. Da smo svi vernici i da živimo po verskim knjigama ne bi bilo ni osvete, jer tamo lepo piše „Koga ti kamenom on neka okrene drugi obraz“, ali pošto naše bogomolje zvrje prazne, državni praznici nisu i verski, po zidovima škola nam ne vise sveci i deca ne uče veronauku, kada nam ruke nisu obolele od artritisa zbog toga što su prsti uvek grupisani u trojku, potpuno je razumljivo da je osveta sasvim normalna stvar u našem grešnom i bezbožničkom društvu.
Ono što nije normalno i opravdano je to da se kao najpodlije oružje za osvetu koriste deca. Ako je u ratovima zabranjeno nuklearno oružje i bojni otrovi, trebalo bi nekom konvencijom zabraniti da se deca koriste za osvetu. Mislim, stvarno da se zabrane deca, a ne da o pravima dece pričaju razne šarene laže razni ombudsmani i na taj način opravdavaju lovu koju uzimaju za svoju ravnodušnost koju ispoljavaju kada se pojave konkretni slučajevi zlostavljanja dece. Možda oni ne znaju da ne mogu zaštiti dete tako što daju izjavu za novine, ili su videli od Željke Cvijanović da ona samo izjavi na RTRS-u da je ekonomska situacija u Republici Srpskoj odlična i odjednom sve počinje da cveta, pa se i oni koristeći tu metodu nadaju dobrim rezultatima.
Ne treba žigosati i razapinjati žene koje se na taj način svete svojim bivšim partnerima. One su već žigosane i razapete između jada i bede, jer ako su im deca jedino oružje uz pomoć koga mogu da se svete i koje koriste za osvetu, njima je potrebna pomoć, a ne osuda. Potrebna im je stručna pomoć. Koga onda treba žigosati i razapeti? Treba razapeti državne institucije koje sve to posmatraju i prebacuju problem sa jedne na drugu dok se jedna od strana ne umori i odustane od svega. Treba žigosati one koji na posao dođu da bi igrali pasijans i po celi dan jeli razne salamice, sirčiće i ostale đakonije, dok se slučajevi gomilaju. Treba žigosati one koje u čas posla unište nečije živote svojim idiotskim odlukama i svojom nestručnošću.
Prvih godina je baš gadno. Isplačete sve suze koje imate kako pomislite na dečicu, a mislite stalno o njima. Onda dođu godine kada maštate da sa svojom dečicom odete u bioskop, na more ili jednostavno samo da puštate zmajeve i šljapkate po baricama dok pada kišica, bez da im branite to jer će ukvasiti nogice. Onda dolaze najgore godine. U sedmoj godini se pojavi neka ravnodušnost koja svoje ružno lice ispoljava na najperfidniji i najpokvareniji način. Kada slučajno vidite svoju dečicu u prolazu na ulici nema nikakvih osećanja. Jednostavno ih volite zato što znate da to tako treba. A sve ove godine prati uplakan jastuk koji vas ujutro podseća da ste i proteklu noć sanjali svoju dečicu. Ali ni to nije najgore, najgora je pomisao na to šta se dešava u njihovim malim glavicama i kako sve to oni podnose. Strašnije je to i od činjenice da postoje roditelji kojima je važnije da jezde ratnom stazom prepunoj sujete i osvete, nego da daju sve od sebe da deca osete što manje zla i laži u ovom našem društvu.
Na kraju krajeva, Srbi smo, šta mi znamo o običajima ratovanja i časne osvete, još onomad od pojave četnika.