Kad me neko pita zašto studiram kažem sam sebi onako u mislim „ nemam pojma ni ja ljudino“. Ipak odgovorim nesto u fazonu „ a sta znam možda mi zatreba nekad diploma“. Neozbiljn odgovor a opet u neku ruku dosta realan jer živim u nekoj prikrivenoj nadi da onda kad završim fax uspijem naći posao ili ako se i moj mozak odlije preko granice, da će mi ta diploma pomoci da nađem neki bolji posao tamo.
U principu nije mi nimalo lako da studiram, jer svaki dan putujem iz mjesta gdje živim u grad u kojem se nalazi fakultet. To mi dođe jeftinije, jer nemam dovoljno veliki budzet da plaćam smještaj i hranu, lakše mi je samo prevoz. Put traje nekih 45 minuta a putujem vozom i skoro svaki dan ustajem u 5h ujutru. Nemam pojma koliko puta sam se prehladio jer voz često nema grijanje i često se kvari pa zbog toga kasni. Uopšteno vozom se voze samo oni koji imaju besplatan prevoz jer im neko u porodici radi na željeznici. Tu i tamo se nađe neko kao ja. Prema tome nema šta da vas čudi kada vidite naslove u novinama kako željeznice mozda prekinu transport putnika.
Posle par takvih jutara, zamislim se koliko stvarno imam želju da trošim 4 godine života na fax. Roditelji me podstiču tako što kažu da ipak imam neku šansu sa tom diplomom, da imam čemu da se nadam i ne mogu reći da nisu upravu. Ali opet mi kažu i to, čim završiš gledat ćemo da te pošaljemo vani. U princpu zbog toga sam shvatio zašto kod nas nema nikakve borbe za promjene u našem društvu. Svi misle da će otići vani i tako rješiti sve probleme. Inostranstvo je ventil koji drzi nezadovljstvo u granicama da bude podnošljivo, taman toliko da nedođe do otvorenog revolta.
Inače studiram tehnički fakultet i nije mi on bio prva opcija, iako je državni fakultet u pitanju pa je školarina dosta niža nego na privatnim fakultetima, opet su moje finansijske mogućnosti diktirale izbor moje buduće stručnosti. Nisam baš neki student, nije da tražim opravdanje ali zaista mislim da bih u nekom drugom zanimanju mogao da dam više i da se zahvalim roditeljima što ulažu novac u moje školovanje na način da budem među najboljim studentima na faukltetu. Bojim se da ima previše ljudi kao ja, koji su sputani da ostavre svoj maximum jer su limitirani finansijama.
Sada sam upisao drugu godinu faxa a i dalje nemam pojma zašto studiram. Kranje ironično, čak me je i stid što to kažem. Ali jebi ga sretnem tako ljude sa kojima sam išao u srednju školu, pa popričamo kako se ko snašao iz naše generacije. Ja na kraju uvijek imam filing da je svima koji nisu skrenuli na put droge, kockanja i alkohola, ipak bolje nego meni. Ko je kriv za to? Ja?Društvo?Okruženje? Ne, ipak smatram da je kriva realnost.
A realnost je takva da skoro svi oni rade. Neko radi bolje plaćen posao a neko slabije plaćen posao, neko lakši a neko teži. Neki su preko granice neki su još uvijek ovdje. U suštini imaju dovoljno novca da se fino provedu u ovim mlađim godinama dok nemaju porodicu i obavze za plaćanje, a ako uštede kupit će i neki auto. Dok ja završim fakultet i dođem u stiuaciju da mogu da zaradim sam za sebe i za svoje potrebe i želje, ostali će već imati porodice. Prema tome imam osjećaj da zaostajem u životu na neki način a trebalo bi da napredujem. Na kraju mogu reći da svo moje nezadovljstvo o kojem govorim ovde, proizilazi iz paradoxa naše zemlje i ovog vremena.