Nedavno je pripadnik oružanih snaga BiH, uz podršku nekoliko žena čiju profesiju ne znam ali bih rekla ‘domaćice’, pozvao na linč, a on konkretno na silovanje lokalne novinarke. Stvar je nadmašila granice lokalnog, a razlog je javni poziv da se nekom učini nažao, pa i da ga se liši života. Ne smijemo dozvoliti da se javno traže usluge plaćenika te vrste, to je divljaštvo, i poseban apsurd kad uključuje pripadnika državne službe.
Profesor Riđanović, čovjek raskošnije pojave, velikog obrazovanja i iskustva, učinio je to isto, samo nekih godinu dana ranije. Nije pisao komentare na fejsbuku, već knjigu, sa namjerom da iskritikuje neke jezikoslovce i njihove gramatike, ne libeći da ih nazove i budalama, pokondirenim neznalicama, ili da kaže kako ih treba smaknuti ili objesiti na trgu.
Znači nije onaj nesrećni vojnik jedini problematičan. Međutim, Riđanovićev otvoreni poziv da se nekoga liši života nije zadobio jednaku pažnju kao slučaj sa vojnikom. Javnost nije brujala od poziva da ga se kazni, da ga se izbaci sa posla. Napisa profesor i osta živ, pride to nudi kao knjigu na svom dotjeranom sajtu, po pristupačnoj cijeni, i gostuje u emisijama kao uvaženi gost.
Čiji su motivi dublji, vojnikovi ili profesorovi?
Nije vojnik svojom nepromišljenom reakcijom na (nepromišljenu) akciju novinarke ostavio dojam velikog uma. On je isplivao kao predstavnik jednog tipa koji svi prepoznajemo, i kojim se samo budale diče. Nema blaže i podesnije riječi, budale. Profesor zna sa riječima, kad je izabere, baš ona mu treba. Kod mladog vojnika to nije baš tako. Njegova mladost, obrazovanje, i put kojim ide ne idu u korist pretpostavci da je to jedan mladi, prisebni čovjek ozbiljno rekao, ma kako oštro zvučalo, već naprotiv, pokazuju čovjeka koji ne zna kud će sa svojom energijom, pa je to prosto izvalio. Koliko se on dalje na to mangupiše, a koliko se pokunjio, druga je priča, ali sam njegov čin je obična budalaština.
Profesorov poziv na linč, otvoreno pljuvanje vlasti, i razni drugi izrazi revolta su plod nekog ozbiljnog procesa. Procesa u koji čovjek unese sve što zna, uviđa, razumije i tumači. Profesor promišljeno laje, a ne izlajava se. Čovjek može mrtav ozbiljan, preciznim rečenicama, hladno i proračunato pozvati da se djeca siromašnih roditelja jedu, a da im se od kostiju rezbare ukrasi, kao što je pisao Swift. Kad pametan čovjek poziva na linč, onda je mrtav ozbiljan, i onda to nešto drugo znači.
Kakva je situacija glede razumijevanja značenja informacija?
Da krenemo od BUKE. Pitam se koliko ljudi obraća pažnju koji su tekstovi preneseni sa drugih sajtova, a koliko autorski tekstovi redakcije. Kao blogerka znam da mnogi miješaju blog sa kolumnom ili novinarskim člankom. Često viđam ljude koji ne kontaju da su portali poput Njuz sprdnja, a desi se i da lažni event na fejsbuku bude shvaćen ozbiljno.
U diskusijama „pametnih“ i „glupih“ na internetu, pametni glupima nabijaju na nos kako treba i šta je ispravno, a glupi se onda još više upinju da održe svoje. Beskrajne rasprave se rađaju iz potrebe da svako sebe opravda, što znači da niko nije u sebe siguran, a ništa gore od rasprave onih koji vole da se raspravljaju.
Ako odemo u komentare na jutjubu da bismo stekli uvid u presjek društva, to nije to, to je samo uvid u presjek populacije koja komentariše po jutjubu, što je ipak jedan mali dio. Vrlo lako posežemo za generalizacijama, projekcijama, predrasudama. Nekad te nešto isprovocira, pa tek poslije skontaš da nisi dobro pročitao. Pomisliš, sreća što ništa ne prokomentarisah. Sve je površinski i brzo, sve se shvata doslovno, jer nema se vremena a ni živaca za dublja značenja, metafore, ironije, sarkazme i ostalo. Informacije se ubrzavaju, reakcije se ubrzavaju, govorite prosto, direktno, nedvosmisleno, bez uvijanja, dajte nam komande!
Nemam ja šta da gledam ko je napisao, kako je napisao, zašto je napisao, kome je napisao, samo preletim pogledom i izaberem reakciju iz arsenala svojih frustracija. Kao što je bilo sa Frljićem, šta me briga šta to znači, kako može da se shvati i o čemu priča, to što na prvu vidim je nedopustivo i doviđenja. Ili sa Bačanovićem, otkud njemu pravo da mrzi Sarajevo? Kako njega nije Sramota da mrzi Sarajevo? Ne interesuje me šta piše, čim vidim kako se u naslovu pohvalio svojom mržnjom prema Sarajevu, meni je jasno da je on jedan običan četnik koji treba da bude srećan što je uopšte živ.
Ljudi su opasni i kad tačno znaju šta će sa svojom energijom, i kad nemaju pojma. Ovih prvih se i treba bojati, a ovi drugi te jedino mogu nasumično spucat svojim haosom, što nije prijatno, ali se dešava gdje ima djece.
Brzina informacija daje ogromnu moć ljudima koji znaju šta žele, i pravi glupake od ljudi koji nemaju pojma. Može li se uopšte održati glava iznad površine? Ko zna. Znam da postoji emisija u kojoj ljude drže neko vrijeme u izolaciji, pa im potom puste vijesti koje su u međuvremenu objavljene, da kažu šta je prava vijest, a šta sprdnja.
Znam da se ne smijemo ograničiti na bukvalna značenja. Za praktične potrebe, ništa bolje od direktnog i nedvosmislenog, ali tek u složenijim stilovima izražavanja se otvara bogatstvo jezika, kao nosioca značenja pojava u stvarnosti, kao biblioteke znanja o svijetu i životu. Opisane su najtananije razlike, sadržano sve ono što je bilo bitno, odlučujuće, životonosno, sve ono što su nam ostavili preci ima neku svoju riječ, da možeš da shvataš i razumijevaš glave, misli i svjetove ljudi koje nikada nisi sreo. Prosta značenja, proste misli. Proste misli, nemogućnost shvatanja drugačjih.
Informatička revolucija je za homo komunikusa dar u vidu divljeg mustanga, a uspješna komunikacija su dražesni trikovi sa cirkuskim lipicanerom.
May the (right) horse be with you.