Republika Srpska je umrla krajem te godine. Đokica koji je tu bio služavka celog svog života, tražio je pomoć od vlasti da razvali vrata spavaće sobe, u koju se njegov gazda bio zatvorio već tri dana, i gde su ga našli na krevetu skovitlanog kao rak, ćelave glave od čupanja kose i sa palcem u ustima usled čega je reč koju je izgovarao bila krajnje nerazgovetna.
– Šta dragi moj gospodaru?
– Šta mudro zboriš, sada kada je sve gotovo? Upita bojažljivo Đokica, dok je Pavić stidljivo virio preko praga.
-REtreafeebljucndum. Ne vadeći palac iz usta promrmlja njegov gospodar ponovo.
– Izvinite vaša gospodstvenosti, ali vas opet nisam razumeo. Nervozno i u strahu od gospodarevog gneva ponovi Đokica.
Skupivši ono malo preostale snage, krajnjim naporima izvadi palac iz usta i koliko ga je grlo slušalo urliknu.
– REFEREEEEENDUUUUUM!
Zvuk koji ispuni prostoriju u sve prisutne uli neku novu nadu i osećanje rodoljublja, dok su se dlakice na koži prkosno kostrešile.
Nikola Špirić se pobrinuo da popravi kuću do kuće, da bi ih zatim prodao, ali moć razaranja se tako duboko uvukla u samu srž kuća da bi tek obojeni zidovi počeli da se ljušte, i nije bilo tako debelog sloja cementa koji bi sprečio da se od drača ne raspucaju podovi i od bršljena ne istrule balvani.
Još od pre poplava je to tako teklo. Neaktivnost ljudi suprostavljala se proždrljivosti zaborava, koji je malo- pomalo bez milosti nagrizao uspomene.
U to doba vratili su se i Kinezi, poslednji Dodikovi naslednici privrede i trgovine, i našli su Republiku Srpsku u tako propalom stanju i sve njene stanovnike odvojene od ostalog sveta, da su počeli sve prodavati za marku ostvarujući odličan profit. Pokazivali su svoju robu kao da je to stvarno bilo poslednje otkriće vavilonskih mudraca, i ponovo su ispred svojih prodavnica postavili veštačko cveće u ogromnim saksijama, i uvek bi se našao poneko ko bi otvorenih usta gledao kako vešti prodavci i privrednici jedu obilne i šarene obroke za vreme pauze za ručak.
Jedan rasklimatani voz, koji više nije donosio ni odnosio nikoga i koji se jedva zaustavljao na pustoj višegradskoj stanici, bilo je jedino što je preostalo od dupke punog voza koji je onomad, pred izbore, pristigao iz pravca „Šarganske osmice“
Izaslanici, koji su došli da ispituju posledice čudnog umiranja ptica i žrtvovanja večitog Jude, našli su oca Kačavendu kako se igra sa decom ćorave bake, i verujući da je njegov izveštaj bio rezultat senilne halucinacije, odveli su ga u manastir. Malo zatim poslali su oca Grigorija, borca nove Hristove vojske, nepopustljivog, smelog, odlučnog, koji je lično povlačio zvona nekoliko puta dnevno da se duhovi ne bi uparložili, i koji je išao od grada do grada, budeći lenštine da idu na bogosluženje, ali za nepunu godinu on je već bio pobeđen nehatom koji se udisao sa vazduhom, sa vrelom prašinom koja se podizala usled izgradnje aerodroma u Trebinju, i koja je sve prekrila i zatrpala, i dremljivošću koju je u njemu izazivala ćufteta koju je jeo za ručak u neizdržljivoj vrućini popodnevnog odmora.
Dodik ni u jednom trenutku svog života nije bio svesniji nego kada je zaboravio na gladne i patnje svog naroda, i ponovo zabravi vrata i prozore prečagama da bi se odbranio od bilo kakvog iskušenja, svestan da je u MMF-ovim pergamentima zapisana njegova sudbina.
Našao ih je netaknute, među ukrasnim biljkama svoga kuma, i svetlećim insektima, koji su sa zemlje izbrisali svaki trag ljudskih stopa, i nije imao strpljenja da ih prinese na svetlost, već je tu, stojeći, bez ikakve teškoće, kao da su bili napisani na srpskom u bleštavom sjaju podneva, počeo da ih odgoneta glasno.
Preskoči jedanaest stranica da ne gubi vreme na suviše poznatim činjenicama i poče da dešifruje trenutak u kome se nalazio.
Međutim, pre nego što je došao do poslednjeg stiha shvatio je sve, pošto je bilo predviđeno da zgrada od ogledala briše pamćenje ljudima u trenutku kada Dodik završi dešifrovanje pergamenta, i da sve što je u njima bilo napisano bude neponovljivo oduvek i zauvek, pošto pleme osuđeno na sto godina samoće nije imalo druge svrhe na zemlji.