Ovih dana Vlada Republike Srpske je krenula u odlučujuću borbu protiv nepotizma. Znajući kakav smo narod i da više volimo da utrpamo nekog svog na budžet nego da se belog ‘leba najedemo preostalo je samo jedno rešenje, a to je da se ukinu roditelji kao članovi porodice. Tako da više nema zapošljavanja na osnovu tate direktora ili mame ministarke. Niko sada ne može reći najbolje plaćenom lupaču čekićem, a i gluposti, da je zaposlio svoju snajku preko veze. On više nije član porodice ni sa svojim sinom, a ne sa snajkom koja već u drugom krugu može da ispadne pa da bude bivša snajka. Stopa razvoda je jedina statistika u Republici Srpskoj koja je u porastu. Tu je odmah iza siromaštva, broja umrlih i ovih izdajnika koji napuštaju našu dragu Republiku Srpsku tražeći „leba preko pogače“. Neka sad neko prigovori Špiriću da je svog sinĆića zaposlio preko veze. Ko to kaže, ko to laže da je Željka svoga sina ugurala preko veze na državne jasle. Ko može da kaže da je Milorad svome sinu dao tri hiljade maraka za uzgoj voća. Niko, nema više toga. Pošto više otac i majka nisu članovi porodice, nema više ni nepotizma. Brilijantnim potezom je naša Vlada rešila problem koji je dugo vremena mučio i nagrizao naše društvo. Problema koji su zloupotrebljavali i strani centri moći pozivajući se na njega i huškajući naivni srpski narod u razne obojene revolucije.
Rešila je naša Vlada da stane na kraj i ovima što jedva čekaju da im umre otac ili majka, pa da onda na teret države prave slavlja i veselja. Dosta je više bilo postavljanja „švedskih grobova“ i posle toga onako masnim rukama i usnama cmakanja krsta po kome bi ostajali tragovi prstiju i usana. Nema više da državne pare idu na čajnu kobasicu, „Paladin“ sir i slane kiflice. Dokle više da ostaju mrve i komadići hrane po tek zakopanom grobu. Sve je to naša Vlada rešila samo jednom odlukom. Nema više sahrana. Nema više razbacivanja državnog novca. Pošto roditelji više nisu članovi porodice posle smrti država odgovara za njihove ovozemaljske ostatke. Tako da od ove odluke kada neko premine odnose ga na kanal gde će se razmontirati u delove. Ti delovi će da se prodaju po belom svetu, a prihodi od prodaje organa će da pune državnu kasu. Da li sad uviđate svu brilijantnost poteza naše Vlade? Ne samo da će da smanje troškove, nego će da ih pretvore u čistu dobit. Neće nas više MMF da zajebava i ucenjuje kada postanemo glavni izvoznici ljudskih organa. Koliko se kod nas umire i koliko ćemo moći organa da povadimo iz naših pokojnika, vrlo brzo ćemo postati kao Švajcarska, pa ćemo onda mi da posuđujemo novac MMF-u po lihvarskim kamatama. Da vidim onda ko će reći da je Dodik lagao i da mi nismo bolji deo Bosne i Hercegovine. Neće više Šarović izdajnički iz Sarajeva da izvozi meso, izvozićemo mi sami naše srpske organe i ti direktno preko Banja Luke.
Kao u najboljim tele- shop ponudama ni to nije sve. Pošto roditelji više nisu članovi porodice, sva njihova imovina može da pređe u državne ruke i da onda državni organi raspolažu istom. Nema više bančenja i prčkanja „đedovine“. Svim tim dobrima od sada ima da upravlja naša Vlada. Dokle više da neko ima po nekoliko stanova i kuća na osnovu nasledstva dok se sa druge strane porodice od pet i više članova pakuju kao skuše u kutijicu sardine. Sada ćete videti pravo lice socijaldemokrata kada višak stambenog prostora preraspodele na mnogoljudne zajednice. Naravno uz neku simboličnu kirijicu, čisto da pokriju troškove svog rada i svoje genijalnosti.
Sva sreća pa smo sekularno društvo, pošto bi se mogao javiti jedan problem. Problem oko onoga „ U ime Oca i Sina i Duha Svetoga“. Pošto nema više članova porodice koje čine otac i sin, ostaje nam samo Duh Sveti, a time se krši i osnovno načelo svetog trojstva. Znate li vi koliko Srbi vole tri prsta? Kako sad objasniti srpskom narodu da nema više da se krsti sa tri prsta. Zamislite kako nezgodno može da bude ako počnu da se krste samo jednim prstom. Bosti se srednjim prstom u čelo stvarno može da izgleda malo degutantno. Svakodnevno nas na taj način naša Vlada “pokrštava” ne moramo još i mi sami sebi to da radimo, a možda i moramo ne bismo li učestalim kuckanjem razbudili sanjive sive ćelije.