Subota je. Onaj dan u nedelji koji se koristi za narodna veselja. Na to me podseti glas koji kao da je prolazio kroz wah- wah. Znate, ono što Richie Sambora koristi u pesmi Living on a prayer ili što koriste Anton i Hendrix kao neizostavni efekat koji zvuk njihove gitare čini tako specifičnim i lako prepoznatljivim. Jedina razlika je što to kod pomenute trojke zvuči tako dobro, dok kod ovog lika što je pevao beše spoj naglaska i akcenta. Znate, onaj govor koji su svi iz republika bivše SFRJ pokušavali bezuspešno da imitiraju kada su želeli da zvuče kao glupi Bosanac i zasmeju društvance, a jedino što bi uspevali je da zvuče kao retardi.
Kako su se nizale reči prve strofe, javi se neka mazohistička znatiželja da čujem tekst do kraja. Zapalih cigaricu i uperih oba uha u zvučnik pokušavajući da isfiltriram odvratnu muziku koja je pratila reči „pesme“. Tekst je u suštini sadržao surovu istinu sa elementima ulepšavanja i dodavanja u cilju isticanja poželjnih vrednosti. Kroz našu bogatu istoriju nepismeni narod je beležio istorijske i druge važne događaje kroz usmeno predanje. Mnogi danas se busaju u grudi pričajući o našoj slavnoj istoriji naučenoj kroz guslarske večeri ili ono „pevanje“ kada jednom rukom pokriju uvo i deru se iz svog glasa kao da im neko depilira dlake sa grudi. Uvek sam se pitao kako neko uopšte može da razume o čemu oni pevaju, a ne da još odatle i uče. Tom vidu umetnosti ja bih mogao da vidim primenu za npr. razbijanje gradonosnih oblaka ili kao borbene urlike, ali nikako u edukativne svrhe. Bilo kako bilo, odlutah u mislima u daleku budućnost i ponese me razmišljanje šta će to buduće generacije moći da zaključe o našoj junačkoj sadašnjosti iz usmenih predanja koja će ostati za nama.
Pa kaže, kako to vole da naglase pre refrena estradni umetnici:
Slušala je zabavnjake
a najviše Dugme bijelo
sve dok nije u Beč došla
jedno veče na posijelo
Iako je ovde iskorištena reč „zabavnjak“ što je najveći zločin koji estradni „umetnici“ i njihove pristalice čine prema muzici deleći je na „zabavnjake“ i „narodnjake“ želeći da zvuče duhovito i u trendu, ovde mi ta reč nije zasmetala. Ne mogu grandovsko šabanske horde znati da se iz R'N'R muzike može mnogo toga naučiti, kao što ne mogu znati da to nije muzika za zabavu. R'N'R je menjao svet i ljudsku istoriju izazivajući nemire i proteste. Mogao bih se složiti sa ovom podelom kada bi se u „zabavnjake“ svrstavali likovi kao Ceca, Jeca, Kitić, Mirić, Keba, svi Šabani i Željke koliko god da ih ima. Šta vi možete naučiti iz njihovih pesama?
Da Ceca uvek ima povišenu telesnu temperaturu koja iznosi 37,2. Da je Kitić bio mrtav pa se probudio samo da bi sebi presudio. Od Kebe akaraftu me, akaraftu me, šta god to da znači. Od Baje recept za česnicu. Od Mitra da mu ne može niko ništa i da je jači od sudbine. Od jednog od ovih sa imenom Željko da će jednog dana opasti kosa, a da će možda i ogluveti i oslepeti. Od Jece kako ispasti glup kad otvoriš usta. Zbog toga mi nije zasmetalo ni ovo „zabavnjake“ Bijelo dugme. Relano šta od njih možete naučiti? Da se skijanje lako uči, da milicija trenira strogoću, da će sve prekriti snegovi i šaš, da je maloj kada ljubi Bosanac kao da ju je grom opalio. Nema tu nekih velikih mudrosti. Sve su činjenice koje svi znamo i kojih smo svi svesni. Nego ostavimo mi podele imamo ih i previše na ovim prostorima i pođimo dalje da vidimo šta će to budući naraštaji moći da zaključe i nauče iz usmenih predanja o nama.
Imamo jednu devojku koja je slušala Bijelo dugme i koja je otišla u Beč. Ovde nije nigde objašnjen razlog njene posete Beču tako da je to prva stvar koja može da izazove smutnju u istorijskim činjenicama i da se one pogrešno protumače. Dobro poznata činjenica je da se danas odavde beži u potrazi za srećom i punim stomacima. Međutim, možda će tada biti drugačija vremena. Mogu pomisliti da je Republika Srpska bila toliko bogata da se u Beč išlo turistički. Mogu pomisliti da smo bili razvijeniji od Austrije i da smo tamo išli u šoping, kao što smo u sretnim vremenima išlu u Poljsku, Mađarsku i druge jadne zemlje u odnosu na nas. Jedino što ne mogu zaključiti je to da je devojka pošla kulturno da se uzdiže što je jasno vidljivo iz dve činjenice. Prva je da je slušala Bijelo dugme i drugo da je zaglavila na poselu.
Pošto smo videli da već prva strofa može dovesti do izvrtanja istorijskih činjenica da bacimo pogled šta kaže refren.
Pa kaže:
Iz temelja se ne mijenja
u narodnom igra kolu
mjesto momka sa asfalta
sad seoskog ljubi lolu
U refrenu je primetno isticanje njenog čvrstog, nepromenjivog, stava i seksualnih afiniteta. Odavde možemo da zaključimo da ovi što slušaju „zabavnjake“ sa Bijelim dugmetom kao predstavnikom tog muzičkog pravca uskaču u kolo i ‘vataju se za ručice čas posla. Posebno je naglašeno da se radi o narodnom kolu čisto da neko ne bi pomislio da je to možda onaj odvratni vozić koji se pojavi na numeru Drugovi moji od Bajage. Međutim, takođe odavde možemo da zaključimo da je devojka doživela katarzu i da se odrekla bludnog života jer je prestala da ljubi neradnike, lenštine, narkomane, tatine i mamine sinove, ološ i klošare prikazane kroz „momke sa asfalta“, već je počela svoje simpatije kroz poljubce da ispoljava prema vrednim, poštenim, koji pucaju od zdravlja, a i zbog bilo koje prigodne situacije kao što su: krštenja, svadbe, slave, sportski uspesi, verski praznici i sl. Ovom činjenicom „pesnik“ sam sebe pobija i tako baca sumnju na svoju relevantnost kao svedoka jednog vremena. Prvo kaže da se „ne mijenja“, a onda da sa „momaka sa asfalta“ prelazi na „seoskog lolu“. To i nije toliko strašno koliko činjenica da se ovde „seoska lola“ predstavlja kao nešto dobro, pošteno, kulturno. Ako uzmemo u obzir da je „seoska lola“ predzadnji na hijerarhijskoj lestvici seljaka to može izazvati velike dileme i nedoumice u budućnosti. Može dovesti do „stručnih“ rasprava po formumima i društvenim mrežama kao što ih i danas imamo. Piramidalna struktura šabanije je sledeća: „roka“, „seoska lola“ i na kraju „baja“. Ove „roke“ oni su seoske dobrice i veseljaci, nešto kao hobiti. Često služe da uveseljavaju družinu i spadala su. Uvek su u pratnji „seoskih lola“ koji su krupni i jaki momci. Srčani u odbrani pravoslavlja i srpstva. Prvi ulaze, a poslednji izlaze iz crkve. Veliki su poštovaoci lika i dela Novaka Đokovića. Nesebično bi život dali za Mladića i Karadžića. Šešelja smatraju za najpametnijeg čoveka na svetu. Svetosavlje im je sve i svja, ali sve što čitaju su parovi sa tiketa i eventualno mudrosti sa FB-a. „Baje“ su veoma retke i malobrojne. Ističu se po tome što poseduju sposobnost tzv. „seljačko lukavstvo“ uz pomoć koje uspevaju da manipulišu „seoskim lolama“ i „rokama“. Upravo zbog ovoga postoji opasnost da se nekada u budućnosti zamene teze i da „seoske lole“ postanu heroji i uzori koji su obeležili ovo naše doba. Obeležili ga jesu i obeležavaju ga svaki dan kao pas ili mačor koji ima problema sa prostatom.
Iz sledeća dva stiha se može videti o načinu oblačenja u našoj epohi i modnim trendovima.
Mesto kratkih farmerica
gle narodnu nošnju nosi
nema šnala ni trakica
stavila je cvijet u kosi
Nije htjela ni da sluša
kad pjevaju narodnjake
a vidi je sada nosi
dugu suknju i opanke
Ako se kojim slučajem, oni koji budu slušali u budućnosti ovo usmeno predanje našeg naroda, dokopaju i knjige Mire Marković eto još jedne katastrofalne istorijske pogreške. Niko ih neće moći ubediti da cvet u kosi nije bio neizostavni deo oblačenja poštenih i smernih pripadnica ženskog pola. Ovde se jedino možemo nadati da niko neće ni tada čitati knjige te će ostati pošteđen gluposti koje može pročitati u „književnim delima“ Mire Marković. Što se tiče narodne nošnje tu ništa ne mogu prigovoriti. Narodna nošnja je postala dres kod. Samo kada već su toliko rešeni da kroz narodnju nošnju čuvaju naše običaje bilo bi lepo da se vrate i u svoja sela pa u tim narodnim nošnjama da čuvaju ovce. Onda bi nam tradicija i običaji bili očuvani u potpunosti.
Sledeća strofa donosi možda i najveće obmane budućim naraštajima. Tu nam hroničar govori kako ove što slušaju „narodnjake“ nose duge suknje i opanke. Možda i nose, ali samo do trenutka dok ne izađu iz kuća ili sa blatnjavih seoskih puteva ne dođu do prvog asfalta sa rasvetom, gde se u maniru Marvel- ovih i DC- ijevih junaka začas preobuku u svoje alter ego. Lete opanci u prvo žbunje, guraju duge suknje u torbice, dok na kraju ne ostanu obučene kao Catwoman ili Wonder woman, naravno u varijanti „seoskog lole“. Nigde ja po manifestacijama gde se okupljaju ovi što pevaju „narodnjake“ nisam video obučene devojke u duge suknje i opanke. Naprotiv, sve je to polugolo, s tim da ovo „polu“ govorim samo iz pristojnosti. Da ne govorim o činjenici koju je ovde „hroničar“ da li namerno, da li slučajno ispustio iz svojih „zapisa“. Činjenicu da tako polugole pre posete mesta gde se puštaju „narodnjački“ hitovi posećuju mračna i zabačena mesta, stubišta, parkove sve sa jeftinim dvolitarskim flašama piva ili nekom smrdom od rakije, čisto da se malo „urade“ pre „kulturnog“ hepeninga. Možda to „horničar“ nije uvrstio u svoje letopise da se ne bi videlo u kakvom jadu i nemaštnini smo živeli. Pa čak ni „momci sa asfalta“ ne šljokaju iz dvolitruša pivo po mračnim budžacima. U moje vreme smo obožavali da sedimo ispred dragstora i pijemo pivo, ali da se zavlačimo po budžacima to nikako. O moralu i duhovnim vrednostima najviše ćemo videti iz zadnje strofe ovog narodnog epa.
Pa kaže:
Sad se mala Bogu moli
običaje naše voli
u narodnom igra kolu
i seoskog ljubi lolu
Iskreno govoreći, i ja da popijem onoliko alkohola i ja bih se možda molio Bogu. Svi se mole Bogu kada mu nudiš dušu, a on je neće. Ovde isto može dovesti naše potomke u zabludu da su svi koji su slušali „narodnjake“ bili smerni i pobožni. Ono jest da se toliko krste da napraviše rupu u čelu od ona tri prsta sa kojima se bodu dok izgovaraju „u ime Oca“. Tolika je vera u Boga među ovim smernim u dugim suknjama i opancima da među sobom čak menjaju i male sličice sa likovima svetaca. Pitanje dana je kada će početi i tapke da igraju sa njima. U crkvama su redovne mada uvek postoji opasnost da kada zapevaju ovi likovi iz crkvenog hora, ove smerne iz navike ne skoče na oltar, zavrnu suknje i dignu ruke u vis, mlateći sa njima u ritmu muzike.
Gledajući svaki dan u šta smo se pretvorili i u šta se pretvaramo, ozbiljno počinjem da sumnjam u verodostojnost usmenih predanja koja ostadoše od naših predaka. Nismo mi ovakvi mogli da postanemo preko noći.