Moja baka, očeva majka, bila je najmlađa od sedmoro dece i jedino žensko, koje je, nakon udaje njihove najstarije sestre, ostalo da roditeljima pomaže u domaćinstvu. Starija braća poslata su u Beograd na studije, koje su njoj, po tadašnjoj prirodi stvari bile uskraćene, pa je učila samo ono što joj je bilo dostupno na selu. Znala je da kuva, plete, prede, hekla, pa čak i da ore zemlju, i iako se ne sećam da sam je ikada videla sa knjigom u rukama, pisala je neke od najdirljivijih pesama koje sam pročitala.
Nekoliko meseci pred smrt, u 92. godini, obolela je od Alchajmerove bolesti, pa je za svoju snahu mislila da joj je ćerka, nije se sećala toga da joj je srednji sin umro, a zaboravila je da ni njen, skoro celoživotni saputnik, već 10 godina više nije među živima. Tada bi mi pričala o svojim snovima, u kojima me je, videla sa Njegošem, opisivala mi šta smo moje drugarice i ja tih dana radile u školskom dvorištu – iako sam u tom trenutku imala 28 godina – i satima mi objašnjavala ko je ko u njenom staračkom domu.
Sve to je govorila u stihu, besprekornim rimama, koje su se doslovno u sekundi nizale jedna za drugom, kao da je u nekom transu, zaposednuta nečim.
Moja druga baka, mamina mama, živi u stanu čiji su zidovi potpuno prekriveni policama za knjige. I ne samo to, na njima se zaista i nalaze knjige, poređane jedna pored druge, a druge na prvima. Njenom nesvesnom zaslugom, do desete godine pročitala sam sve što su ikada napisale sestre Bronte, nakon kojih su kroz svet odraslih nastavili da me vode Tomas Hardi, Perl Bak i Čarls Dikens. Kada bi me zanimalo šta koja reč znači za objašnjenje bih pitala nju, a danas, kada ima 83 godine, skoro svaki novi roman koji se pojavi, ona pročita pre mene.
Iako sam je oduvek molila da mi priča o svojim najranijim sećanjima iz detinjstva, jer ima moć da me vrati u vreme u kom nisam ni bila, nikada nije napisala ni jedan jedini red, govoreći da ume da proceni šta je dobro napisano, ali da ona ne ume da piše.
Njihov primer, ali i mnogi drugi ljudi sa čijim sam se usmenim i zapisanim rečima susretala, pomogli su mi da shvatim da je pisanje najiskrenija umetnost. Ovo plemenito priznanje Salvador Dali odavao je crtanju, navodeći da tu nema mesta prevari: ili je dobro ili ne.
Ipak, opisivanje bića i predmeta linijama i oblicima moguće je vežbati, pa predan trud, nekoga ko jedva crta kružnicu, može pretvoriti u solidnog portretistu. Ukoliko svet oko sebe, pak, opisujete rečima, predanost toj veštini vas može učiniti boljim samo ako je ona već bila jako dobra.
U današnje vreme, kada se gomila suvih šljiva u uglu male prostorije smatra konceptualnom umetnošću, a izdavači privataju rukopise doslovno svakog ko poželi da izda knjigu, (ovaj) talenat je jeftiniji nego ikad – ili skuplji, zavisno od onoga ko ga ceni.
Možda najvažniju smernicu za sve one koji misle da se mogu smatrati dobrim piscem, dao je Skot Ficdžerald, koji je govorio da ne treba da pišete zato što nešto želite da kažete, već onda kada imate šta da kažete – a znate i kako.
Zato valja imati na umu da želja za pisanjem i nekolicina originalnih misli nisu dovoljno dobro opravdanje za pisanje bilo čega mimo svog dnevnika: pisac mora savršeno da vlada jezikom kojim se služi, jer će u suprotnom nenamerno prećutati dobar deo onoga što je imao na umu, a priču treba složiti u celinu koja će drugome držati pažnju i dočarati poentu i suštinu. Jer, papir zasigurno i dokazano trpi sve, ali ne i oni koji čitaju sa njega.
Govoreći o inspiraciji za zaplete u svojim knjigama, koji su intrigirali celu planetu, a ne samo ljubitelje krimića, Agata Kristi otkrila je da njene spisateljske čakre otkriva pranje sudova, u čemu se potpuno poistovećujem sa njom.
Jasno je i opšte poznato da svaku vrstu kreativnosti može da podstakne doslovno sve što vidimo, čujemo i osetimo. Ali, kao što čitanje filozofskih dela tera da sebi postavimo bezbroj pitanja ili nam pomogne da na njih odgovorimo, tako verovatno postoji malo šta tako podsticajno kao razgovor čoveka samog sa sobom. Naravno, uz nužnost izbegavanja da se to radi na glas, barem onda kada ste u gradskom prevozu.
Znamo i to da reči često mogu da leče – i povrede – delotvornije nego bilo šta na svetu. Slike možda govore kao hiljadu njih, ali ova izreka pada u vodu ako ste pogledali makar i jednu ekranizaciju svog omiljenog književnog dela. Zato njihovo ispisivanje zaslužuje sve osim da bude potcenjeno, a oni kojima ide od ruke sigurno stvaraju moćnija čuda, od onih u bojama ili notama: postoji mnogo stvari koje ne bi bilo toliko interesantno oslikati, ali nijedna o kojoj nije moguće pisati tako da čitalac ne može da dočeka sledeći red.
I tu se ne iscrpljuju sve posebnosti pisanja: možda najveća prednost ove umetnosti je to što vam dozvoljava ono što je u životu inače nemoguće: da promenite kraj ili osmislite novi početak, onda kada to, u realnosti, ne bi bilo moguće zbog nekih drugih ljudi i okolnosti.
Sve što vam treba su reči.
Vaš list papira može biti onaj koji ste juče rešili da okrenete, a nisu vam dali. (Ili ste taj onemogućavajući faktor započinjanja novog poglavlja u vašem životu bili vi – sasvim je nebitno.)
Ili, što bi rekao Đorđe Balašević: neću valjda u svojoj pesmi da napišem da je ona mene ostavila?
Tekst je napisala Jovana Babić, a moja malenkost (Milan Todorović) je procenila da je 6yka.com odlično mesto za objavu! Nadam se da nisam progrešio!