Nepoznati putniče namjerniče,
ako si barem jednom prešao pogledom preko nekog mog retka brzopleto nabacanih riječi, a imaš razum onda ti moje priznanje i ne treba.
Zato što ti je sve jasno.
Ovo priznanje pišem i ostavljam prvenstveno sebi, kao i sve drugo što sam na ovom portalu napisao.
U ovom priznanju su prikazani moji najintimniji dijelovi i zato te upozoravam da, pored filozofskog palamuđenja, ovo priznanje u sebi sadrži i elemente brutalne (auto)pornografije.
Pa da krenem…
Ja, anonimni i nebitni skriboman. Ja, obdaren sa ovom bogdom razuma (u koji priznajem da često sumnjam) sada i na ovom mjestu priznajem:
Prokleto sam sebičan!
Uglavnom pišem u prvom licu jednine i kada to ne činim – pišem o sebi.
Kada pišem o drugim stvarima, ja pišem o sebi i kada pišem tebi, ja opet pišem sebi.
Zašto? Zato jer nemam nikog bližeg od sebe samog.
Pišem o sebi i zato što sam siromašan i neznalica
Siromašan sam jer ne posjedujem ništa osim sebe. Imalac sam ničega i nemalac svega.
Neznalica sam jer ne znam ništa. Znam jedino da uvijek nešto novo saznam.
Sve što imam to sam Ja. Ovo moje jedno i jadno Ja – sve je što imam, a to je složićeš se – objektivno ništa.
Ako već znam da imam problem sa samim sobom i da pišem samome sebi i o sebi, pa zašto to radim?
Zašto to ne promijenim?
Ne mogu!
Ne mogu zato što sve što posmatram – vidim i gledam kroz Sebe. Moje tijelo je složeni instrument, koji ima formu pulsirajuće želatinozne mase zalijepljene za kosti. Ta forma je ukrašena kosom, par očiju, ušima, nosom, kožom, utrobom… Moje tijelo je moj instrument.
Ovo moje tijelo poput prizme propušta sve što putuje prema meni. Propušteno se pregleda, prelama, rastavlja pa sastavlja, pojačava, utišava i opet vraća u Mene i onda iz Mene – moga tijela, kroz djela – to propušteno se izmijenjeno vraća u Svijet.
Kroz Mene se tako prelamaju boje, okusi, mirisi Svijeta. Siguran sam da se kroz Mene prelamaš i Ti putniče, mada toga nisam svjestan.
U Meni se tako zrcali i Svemir sam.
Pošto sam se razgolitio, a više od ovoga je nemoguće otkriti – sada te lijepo molim da mi oprostiš na ovom priznanju, iskrenoj sebičnosti i kompleksu vlastite veličine.
Žao mi je, ali ja jednostavno ne mogu pobjeći od Sebe.
Evo sam prizanje napisao, a presudu dobih davno. Osuđen sam biti to što jesam, a samo zato što jesam.
Nepravda, pa to ti je.
Šta mi onda preostaje? Imam li barem pravo na žalbu?
Nemam, ali imam slobodu izbora. Zato ću iskoristiti ovaj ljetni februarski dan (21 stepen Celzijusa) da se družim sa porodicom i drugim ljudima, da uživam u sunčanom danu.
Dosta me je bilo ovdje i sada.:)
Sada te ostavljam ovdje samoga, a ti ćeš sam odlučiti gdje ćeš putovati, šta raditi i šta ćeš i kada ćeš biti.