Pored Bezobraznog Pješaka, Sarajevom se već neko vrijeme šetka još jedna napast na dvije noge. Rod rođeni Pješaku, ovo nigdje prispjelo stvorenje se odaziva na ime Bezobrazna Mušterija. Valjda im to familijarno, da budu bezobrazni, da stalno nešto zapitkuju, traže, da im ništa nije pravo. Elem, ova karikatura ima običaj da se u ugostiteljskim i drugim uslužnim objektima ponaša kao da ima neka prava, kao da je ljudsko biće, iako nije nikakav ministar, pa čak ni niži državni službenik.
Traži taj da mu donesu začine, čašu vode, pa i zapitkuje o stvarima sa jelovnika. Naravno, takvo bezobrazno ponašanje nema nikakvog odziva od konobara. Ako nešto zapita, pogledaju ga kao da je lud, dignu nos i-odu. Tako mu i treba. Šta njega briga je li sendvič sa piletinom ili ne, pa šta ako nije to tražio! Nek’ jede što su mu donijeli i nek’ šuti. Ako zatraži, recimo, kečap, oni sa snihosnodljivošću pogledaju u njegov ruksak, pomisle ‘Ovo je neki školarac, kako se usuđuje da priča s nama- Konobarima!’, kažu ‘O.K.’ i netragom nestanu. Gdje će ovaj biti važan, vidi ga kakav je! Sigurno neće ni bakšiš ostavit.
Tako je nedavno u Boulevard-u u Uniticu naše bezobrazno zanovijetalo mislilo da je ušlo u zonu sumraka. Pitanje da li je čudna kombinacija jela greška u jelovniku, ušati konobar izbuljenih očiju dočekao je nadobudnim ‘Molim?’. Na ponovljeno pitanje nasmijao se i otišao. Pa je li on normalan, gdje će greška biti?! A i da jest, šta to njega briga. Nek’ šuti i jede. Naravno, rezultat tog bezobraznog pitanja je bio takav da su se konobari oglušili o sve njegove narudžbe. Na kraju je Mušterija zaključila da se u Boulevard-u radi sistemom samousluge, iako je to na prvi pogled tek običan restoran. Od sada će tamo da ponese paštetu i kifle, te da plati samo za mjesto za sjedenje. Za uslugu, sigurno, neće.
Nisu samo restorani meta ove spodobe. Ugnjetava taj i jadne fine tete u pekarama, te u drugim objektima uslužne industrije. Otišao jednom u Kaiser na Marin Dvoru i teti koja je najbolje godine života dala uslužujući svakakve monstrume poput njega samog se usudio reći da kroasan koji mu je dala nije kroasan nego buhtla. ‘Marš, izlazi mi iz pekare!’ fino mu je rekla teta. ‘Marš, da te više nisu moje oči vidle. Tiš meni reć šta je kroasan!’
Povrh svega toga, naša Bezobrazna Mušterija voli da zna zašto je nešto onakvo kako jeste. Šta ćeš, dugo živjela ova napast izvan BiH, gdje svakojaki mekušci to sebi dopuštaju, da ih kojekakvi muče raznoraznim pitanjima. Tamo, kažu, čak i profesori dopuštaju onim nikogovićima, studentima, koji su skoro izašli iz pelena, da oni njima nešto pitanja postavljaju i sa njima se ne slažu. Jarabi!
Otišla tako ova Bezobrazna Mušterija sa problematičnom ispitivačkom prošlošću neki dan u biblioteku i nakon nekog vremena provedenog za računarom, bibliotekarka joj reče: ‘Sad si prekardašila, ali da znaš da drugi put možeš ostat samo dva sata!’
‘Dobro, uredu, hvala Vam, a zašto?’ drsko upita ova rogobatna kreatura. ‘Šta? Pitaš me zašto?? Pa nećemo se raspravljat, tako ti je i gotovo! Pih, čujte ovo! Bože sačuvaj!’ opravdano se ibretila bibliotekarka ovoj do tada neviđenoj i nezamislivoj drskosti i tražila utjehu od zaprepaštenih kolegica.
A naša je Mušterija preplašena izašla iz ove fine biblioteke u Alipašinoj ulici. Tako se, dragi moji, trenira strogoća. I ubija radoznao duh. Šta će to nama?