I tako jednog popodneva, mijenjam posteljinu, svuci jastučnicu, da navučem drugu, kad stani, stani – pogledam onaj jastuk, a on siroma prljaaaaav, kao leđa kera tek provaljanog po strvini, kao duša lihvara, kao obraz seljaka što krade na vagi. Sparušena jezerca pljuvačke u tisuću boja, godišnji pregled sarajevskog smoga, kućne prašine i inih ulova statičkog elektriciteta, gadarija jedna opšta, totalna i apsolutno neprihvatljiva.
Vrisnuh i odskočih dva metra zgrožena. Dobro, lažem, uzeh razmišljat kako ću ga na pranje, onda skontah da mi ga je najlakše fiknut u smeće i kupit drugi, pa tako i bi, i već za nekih desetak minuta sam bila u Robotu u Hrasnom na sektoru krevetnina. Ništa pametno. Desetak, petnaest maraka, punjeni nekim plastičnim vlaknima ili ćopkanim sunđerom, nit na nešto liče, nekakvi prenapuhani, kao za podupiranje hroničnih bolesnika za život u sjedećem položaju. Bezveze. U to mi sinu da je jastuk jastučnica plus punjenje, mašinu imam da sašijem jastučnicu, šta je dobro punjenje? Prirodno. Perje? Neee, mora guska da umre, ja sam vegetarijanac, pacifista, kajne mučenje, bla bla, šta je sljedeće, vuna? Gdje da nađem vunu?
Vratila sam se kući, proguglala vunu, i ubrzo se začitala u nekakvu studiju o isplativosti tržišta vune u BiH koju je prije nekoliko godina izradio UNDP. Zatrajah do sitnih sati. Oko tri sam pronašla broj i adresu izvjesnog Bahrudina, blažujskog vunovlačara. Taj mi treba. Ha je svanulo nagarih put Blažuja.
Već iste večeri sam svoje snene uvojke spustila na vuneni oblačak. Ujutro sam prespavala svoj prvi alarm. Vuna je postala moja opsesija. Bahrudin je postao moj najbolji drug, pa samo siđem ispred nebodera, tamo gdje komšije čekaju dilere, ja čekam moje bijelo. Ukrkačim onu vrećetinu nekako, pa kroz vrata, pa u lift, kabasta je vuna, flafi, sedam-osam kila nije neka težina, ali ima zapreminu omanjeg međeda. Dok putujemo liftom, meni onako viri glava, a komšinice ćopkaju iz vreće ljubopitljivo, ijaoooo, vuna (ljudi vole prirodu), otkud, šta, kako, zašto..to malo naodgovaram, pa istrpavaj se iz lifta, upadaj u stan, pljus na pod, a Bahrudin napakovoooo, ko oko! Kako zaparaš najlon, tako eksplodira stado po mom dnevnom boravku, pa to raširi, pa zaskoči, iskroji, izmanipuliši…borba!
Da ne ulazim u detalje mojih vunenih eskapada, reći ću samo da je to iskustvo vjerovatno bilo presudno za moju odluku da napustim grad. Trebala mi je radionica. Trebalo mi je prostora za skladištenje materijala, pogotovo kad je u priču ušla vuna, trebala mi je radna površina, i sloboda da to sve ostane u tom kreativnom haosu, da ne moram sklanjati, pakovati, skupljati i usisavati na kraju svakog kreativnog dana. Ono što sam došla da kažem je da je vuna tito.
Kada sam se uhvatila pripreme brošure koja bi predočila neke najvažnije informacije o vuni, nisam mogla da se odlučim šta da izostavim, šta je manje važno. U poređenju sa drugim vlaknima, vuna je apsolutni šampion. Po informacijama iz pomenute studije, a i po ličnom iskustvu koje sam u međuvremenu stekla, ko nas se oko 80% vune baca. Pritom teško gori, pa ju je problem i zapaliti. U našim krajevima je najzastupljenija pramenka, ovca deblje dlake čije se runo koristi za grublje proizvode poput ćilima. Nekada su stočari nosili vunu u otkupne stanice, u zadruge, dio se prerađivao i farbao, pa prodavao kao predivo ili mašinski preo u vunicu, ali je najveći dio trošila domaća industrija ćilima. Gašenjem zadruga, ma gašenjem industrije, vuna koju ovce proizvode bez obzira na društvenopolitičko a i psihičko uređenje ostaje kao teret, višak i problem – niko je ne želi.
Prošlo je već par godina moje zaljubljenosti u vunu, zateknem se u Beogradu, upalim tv u sitni sat, naletim na neku bljedunjavu domaću produkciju, neka brda, totalno neprivlačno, a naslov emisije „Eko karavan“. Bome, ubodoh dobru epizodu – Pešter!
Ko nije znao, mnogo je pešterske omladine otišlo studirat po inostranstvima, mnoge su djevojke od usputnog tkanja ocu podigle sprat, kupile auto ili zamijenile drvenariju. Šta se gore ćilima proizvelo, ne zna im se broj. Tkaju i danas, kvadrat pešterskog ćilima je 25-30 eura, može da se naruči, imaju udruženje u Sjenici koje okuplja te žene i dila njihove proizvode. Uglavnom, iako je cijena ćilima znatno niža nego u zlatno vrijeme zadruga, i dalje za njih gore nema zime. Raspale razboj ispred kuće i udri čunkom. Nasmijani, vedri, veseli, što i ne bi bili.
Vuna, draga vuna, blago, zlato, zdravlje! A kad dođe vrijeme za šišanje ovaca, svaki će stočar reći – uzmi i nosi, šta ću s njom!
Daj je meni! 🙂
Kako sve što je dragocjeno ima i svog napasnika, vuna ima moljca. Rješenje je lavanda, a čim se upustiš u istraživanje lavande ispadne da ćeš prije naletjeti na njenog rođaka lavandina, da su plantaže svuda oko nas, a jedna od najvećih na Balkanu tridesetak kilometara od Niša. Tako jedno vuče drugo, dok se okreneš, već si u svijetu pastira, stočara, vlačara, eko uzgajivača, eteričnih ulja, ljekovitih trava, brda i dolina ispod neba plava i kad te neko trzne iz te priče nema šanse da mu povjeruješ da smo donji, nesrećni i na rubu propasti. Bar meni ne polazi za rukom.
Elem, da ne gnjavim. Informacije su na dohvat ruke, pa koga ova priča navede da istražuje, nije mi ga žao. Ima da se radi, to svakako, ali je lijepo raditi sa vunom, biljem, i ljudima koji su u tom nekom majndfrejmu štob rekli englezi. Ako se ne pere na temperaturama iznad 40 stepeni, vuna zadržava lanolin, svoj prirodni vosak koji je štiti od prljavštine, baja, i boleština (ovce se baš i ne kupaju). Ništa kožu ne učini tako lijepom i mekom kao lanolin. Jeste li znali da je lanolin bio osnova za kreme dok ga nisu proglasili opasnim i zamijenili tečnim parafinom? Vjerovatno su vaši stari spavali na vunenim jastucima. Sad spavamo na vrećama punjenim plastikom, mažemo se tečnim parafinom, sve plastika, ne dao Bog da plane pod glavom, a vuna – ona na deponijama gasi vatre. Ona u potkapi vozača formule čuva lice od opekotina. Od nje, u nekim stranim zemljama prave izolaciju, od prave, zdrave vune, a ne od opasne, staklene. Uglavnom, bacamo svoje blago, a uvozimo tuđe smeće. Možda može biti i drugačije. Ma može sigurno 🙂