Pišem o virtuelnom i gubitku realnosti a evo i ja “visim” na računaru i kucam ovaj blog. Gubim i ja realnost. Prolaze minute. Bilo bi sigurno zdravije da malo trčim, vježbam, uradim set trbušnjaka, ali, ja sjedim. Imam cilj. To je jasno. Evo četrnaesti blog pišem. Možda, neki od mojih radova bude među najboljima, na ovom konkursu, pa se nešto i zaradi. Dakle, s ciljem sam tu…
Nažalost, većina njih fejsbuči, igra igrice, gubi vrijeme “utaman”. Ne zamjerim, zaista, što ljudi nekada uđu na društvene mreže, da malo odmore, čuju se sa dragi ljudima. Međutim, trebalo bi to da ima svoje granice. Zdravlje je u pitanju. Ali, i život je jedan. Zar da on prođe u surfanju?
Isto tako, ne zamjerim ni onima, koji su tu poslovno, koji žele nešto da naruče ili možda prodaju. Ali, u današnje vrijeme u sve treba posumnjati pa i u to. Čitam nedavno kako je neka žena naručila tortu i dobila mnogo veću od naručene, uz opravdanje “POJEŠĆETE VI TO”. Neka, pak, druga nije dobila patike, kakve je željela, a novac je uplatila. Osim toga, kada se javno žalila na fb stranici, na kojoj je naručivala, dobila je opomenu da će biti tužena! Ona, koja je regularno platila. I ne smije se čovjek više pouzdati u ništa…
Naručivala sam par puta garderobu preko interneta. I, da kucnem u drvo sve je prošlo kako treba. Došla mi je maksimalno za tri dana, a i plaćala sam pri pouzeću. Što bi se reklo: “Iz ruke u ruku”. Za neke je, u ovom stanju nezaposlenosti, internet postao biznis. Naprave brzo fb stranicu, ubace dobre slike i čekaju da se neko upeca. Često tu robu naručuju iz inostranstva, i zarada je nevjerovatna. Građanima se, zna, dati uplatnica kao dokaz za uplaćeni iznos za određeni proizvod, a onda im se traže dodatne uplate (poput carine i PDV od strane nadležnih institucija). U to ime, Uprava za indirektno oporezivanje (UIO) je pokrenula istražnje radnje da bi sankcionisala ilegalne posrednike koji “gule” građane BiH.
Možda ste negdje i pročitali za slučaj momka koji uplatio ilegalnom posredniku novac za tablet u iznosu od 110 KM na žiro – račun, a kasnije, nakon nekih petnaestak dana, dobio poziv od UIO-a, u kojem mu je rečeno da donese dokaz da je tablet u Kini platio 60 KM, i da još mora platiti carinu i PDV. A tu razliku para, je onaj tamo, uzeo sebi.
Zna nas štošta na internetu privući. Ima jeftinih stvari zaista, ali nikad ne možemo biti sigurni, da će sve proći kako treba.
Ja sam se do sada pouzdala u to što mi donosu na kućnu adresu. Dobijem robu, odmah je i platim i KUD‘ KOJI, MILI MOJI. DOBRO NJIMA, DOBRO MENI.
Siguran se ne može biti, ali se može smanjiti mogućnost da se desi nešto negativno. Paziti gdje se ulazi, šta se radi i proće valjda dobro. Tako bi trebalo…
* za konkurs