Ideologija rata još uvek traje: činjenica je da Bosna i Hercegovina ostaje podeljena u osnovi jer strukture koje su nametnute podelom služe trenutnim vlastima. Jedina stvar koju je nacionalizam u BiH kreirao jeste upravo mogućnost stvaranja novog zajedničkog neprijatelja: sistema i vlasti. Inače nacionalna politika oba entiteta nije omogućila niti dalji razvoj niti bolji standard života. Tužno je trošiti svoj život na produbljivanje razlika među ljudima. Na kraju krajeva, ja sam sigurna da u interesu malog čoveka nije kako zaklati komšiju već preživeti do sutra. Dakle, neophodno je
– prihvatiti realnost trenutne situacije
Zadnjih decenija nacionalizam u Bosni je prerastao u uber-nacionalizam: kreiranje “drugih” kao opasnost po naciju i vrednosti te nacije. Uslovljeno mržnjom BiH-čko nacionalističko vidjenje “drugih” je hrana za današnju politiku na Balkanu. Biti svestan da se trenutna vlast u svojoj suštini i politici nije promenila od početka rata je prva prekretnica na putu ka prevazilaženju međuljudskih razlika u BiH. Ako bi se usredsredili na trenutni politički abmijent regiona, ratna atmosfera se nije promenila na višim nivoima vlasti; u Hrvatskoj vlada HDZ, Srbija je pod upravom bivših radikala (iako bi neki rekli: još-uvek-radikala), Federacija je zadržala Izetbegovića a Republika Srpska je, na čelu sa Dodikom, i dalje duboko ogrezla srpskim uber-nacionalizmom i separatisičkim idejama. Priodno je da se male zajednice bazirane na etnosu ne uklapaju u Bosanski status quo ali ni u svetski poredak koji sve vise i vise prelazi u globalni sistem. Mlade generacije će biti prinuđene da se pre ili kasnije opredele: večita stagnacija ili tolerancija i saradnja.
Nada je u činjenici da postoje mladi ljudi koji svesno sagledavaju situaciju u BiH. Zato smo i bili svedoci protesta u Tuzli ovo leto. Međutim postoji potreba za stvarnim pokretom mladih masa protiv ustajalog sistema. I za takav jedan pokret moraju postojati stvarne odrednice. Lepo je kad se narod digne protiv korumpirane vlasti ali je nephodno znati šta i kako posle, kada oduševljenje i jedinstvo prestane sa prestankom i samih protesta. Stoga je potrebno
– stvoriti jasne odlike društva na državnom nivou
Nacionalno građenje Bosne i Hercegovine svakako ne sme ni pod koju cenu biti uslovljeno Bošnjačkim, Srpskim ili Hrvatskim identitetom. Gradjenje jednog novog sistema, koji podrazmeva slobodu patriotizma i sklonosti prema određenoj etničkoj skupini, je neophodno da bi se prevazišle razlike koje su stvorene zadnjih 20 godina. Separatizam prisutan u politici kao i parčanje BiH na mnogo kantona i vlada je jalovit proces. Kao prvo, infrastruktura i nedostatak razvoja ne dozvoljavaju obistinjavanje relističnih separatističkih ideja, kao ni sama politička klima u regionu. A da budemo i praktični, odvajanje dvaju identiteta sigurno ne bi zaustavilo tenzije niti bi dovelo do povećanja standarda. Zapravo, totalno bi onemogućilo daljnji razvoj i obogaljilo dve nove države.
Trenutna podela stanovništva bazira se na etničkoj pripadnosti i stoga se odlikuje jezikom, kulturom, i tradicijom. Naravno diskutabilno je tvrditi da su deca Jugoslavije uspešno održala jedinstvene tradicije i da se kulturološki nisu mešali. Kako god to bilo u teoriji, razlike se sve više i više ne samo primećuju već i nameću. Kao što smo već rekli jedna od velikih odlika etnosa je jezik. Jedna vrsta pomaka bi bilo usvajanje novog jezika koji priznaje tri sada konstitutivna jezika kao svoju osnovu, kao što i priznaje i njihove razlike, i samim tim, doprinosi kreiranju nove generacije koja neće priznavati prethodne jezičke podele. Upravo građenje jezika je jedan od problema bivše Jugoslavije- nametanje srpsko-hrvatskog jezika kao takvog i pod takvim imenom. Dajući za primer, deci dijaspore u Skandinaviji učenje maternjeg jezika je omogućeno pod sveobuhvatnim nazivom: BSK (Bosniskserbokroatiska iliti Bošnjačko-Srpsko-Hrvatski). Za one koje uporno tvrde da su razlika tri konstitutivna jezika nepremostivi jaz, potrebno je samo setiti se čuvenog skeča Top liste nadrealista gde rečenica “JA ČITAM” zvuči totalno drugačije na ova naša tri jezika, naime: ja čitam, ja čitam i ja čitam.
Isto tako je preko potrebno da se definise jasna istorija Bosne. Istorija koja je bazirana na verodostojnim izvorima i gde se simboli drzavne nacionalnosti zasnivaju upravo na ovakvoj istorijskoj osnovi. Naravno uzimajući u obzir da se ne smeju nikome dopadati.Usvajanje kompromisa koji ne zadovoljava ni jedan od tri konstitutivna naroda se pokazao kao jedino efikasno rešenje. Uzmimo primer zastave Bosne I Hercegovine, kojom nisu zadovoljni ni Hrvati, ni Bošnjaci a ni Srbi. Očigledno je, istorija nas uči da prisustvo netrepeljivosti stvara konflikt, dok prisustvo kompromisa pospešuje napredak. Ovakav primer bi trebao da se prati i na svim nivoima državne vlasti.
Osnovno je takođe i obrazovanje. Efikasna metoda borbe protiv uber-nacionalizma je jednostavno objašnjenje da patrotizam nije uslovljen mržnjom. Kao patriota čovek se ponosi svojom nacijom, etničkom skupinom, jezikom itd. i to ne znači da treba da mrzi drugu skupinu koja je različita. Mlade generacije naše države konstantno upijaju ovakakav vid ispiranja mozga bez ikakvog rasuđivanja i nezavisnog razmišljanja. Uostalom, konstantna dilema ko je kome više zla naneo kroz istoriju nije vredna vremena. Štaviše, takva istorija ne bi trebala regulisati medjuljudske odnose mladih. Na kraju krajeva to je i začarani krug, jer je zlo nemoguće dokazati od začetka, te samim tim treba se okrenuti ka dobru.
Naime, jedan pokret koji bi se zasnivao na gore pomenutim principima, ili nekim drugim principima bi bio u mogućnosti da pokrene ubuđanu političku klimu, ali bi se pre svega ogledao u malim stvarima koje bi činile život lakšim. Naprimer, što ne:
– otići na bajram odmah posle krštenja malog Ante, nakon što ste naručili prase za sutrašnju slavu u pečenjari?
Naravno, priča o izgradnji nove Bosne je u trenutnim uslovima utopijska ideja, ali trenutni sistem ne pruža alternative. Bosna može da postoji kao jedna jedinica, poput procesa koji je sveobuhvatan i gde tri naroda ne gube ništa od svog etnosa već dobijaju uzgred još jedan epitet: bosanski. Ako ćemo biti iskreni, biti Srbin u Bosni nije isto što i biti Srbin u Srbiji. Nacionalne manjine u Bosni su u kontekstu jedne sa drugima kroz vekove, i kao takve ogledaju jedna drugu, i neke običaje usvajaju nesvesno.
Mi treba da budemo ponosni na Bosnu, na njeno istorijsko održavanje toleranicije gde su sve kulture bile jednako uvažene i u konstantnom međusobnom dijalogu. Kao geografska pokaznica i proces razmene izmedju triju etničkih skupina Bosna nije Jugoslavija u malom, jer ona je mnogo više.
Za konkurs.