”Ali na svijetu slijepih je najvise i rijeci moje
Ne dopiru do njih. Jer, moj put nije staza utrta.
I znaj, Amra, oni koji biraju puteve utrte,
Ne pale svjetla onima koji dolaze!”
Ovako je, druze, govorio Hamza Humo. Davno jos. Kad mene i tebe ni bilo nije. Ucinise mi se ovi njegovi stihovi nekako prikladnim za pocetak ovog mog pisma. Jer, kontam nesto, ako ne vjerujes meni, moras vjerovat njemu.
***
Znas, protesti su bili. Jesu. Majke mi, bili. Prvi pravi protesti u nepravoj drzavi Bosni i Hercegovini. Bio je taj sedmi februar 2014. Jeste. Bio je. Nismo sanjali. Nije nam se ucinilo. Nismo halucinirali. Palilo se. Kamenovalo. Razbijalo i rusilo. Gorilo je, bolan. Jeste, gorilo je k'o devedeset druge. Dim se dizao do neba. Crni dim iznad crne zemlje. Crn da crnji ne moze. Crn ko muka bosanska, hrvatska, srpska, sejdicevska, fincijevska, peta, deseta… Ljudska. Krv se pomracila. Mozak prokljucao. Nije moglo pod kozu. Vise nije moglo.
Bili su trgovi puni razocaranih ljudi. Puni ljudi koji nemaju sta izgubiti. A nista gore od takvih nema. Od onih kojima su uzeli sve. Koje su dotjerali do zida. A kad si vec hiljadu puta pokusao zaobici i preskociti taj zid, i kad vec hiljadu puta nisi uspio, ostaje ti samo jedna opcija. Da ga srusis.
I ulice su bile. I ljudi u kolonama. I studenti i radnici i penzioneri i raja s biroa. Svi potlaceni, izrabljivani, potkradani, unistavani, obezvrijedjivani, omalovazavani… Znas, bolan, koliko nas ima takvih?! Pola zemlje. I vise. Bruka jedna koliko nas ima. Stanem nekad, pa se zapitam, ima li iko u ovoj zemlji, a da ne spada u neku od ovih kategorija.
Bila je, znas, i nada. Probudjena nada je bila sto godinama tinjala je samo. Sad je planula. Buknula. I zelja je bila. Zelja za borbom. Za promjenom. Konacno! Ljudi su pozeljeli uzeti stvari u svoje ruke. Otrgnuti moc politicarima. Pokidati konce. Polomiti maske. Srusiti zidove. Nedodirljive uciniti dodirljivima.
Bile su mirne setnje. Zdruzeni narod. Zastave bez nacionalnih boja. S jednom jedinom bojom nade. Bilo je smrt fasizmu, sloboda narodu. Bila je sloboda kao jedina nacija. I dole vlada je, takodjer, bilo. Bio je probudjen i moj Mostar, znas. Moj najdrazi se probudio! Srce mi je bilo k'o Rondo, bolan. Mislila sam iskocit ce ispod kaputa.
Bio je karton pod guzicom nasred Bulevara. Nasred one linije koja je dijelila moj grad u ratu. Nasred one linije gdje mi je tata proveo najgore godine. Tamo gdje se moj tata borio protiv Ivaninog tate. A nisu se mrzili, znas. Nimalo. Morali se borit, jebiga! Ups, izvini sto psujem. Inace nisam. Al otme se nekad… ovako… znas… A Ivana i ja smo stajale jedna do druge bas na tom ratnom frontu. Bas na toj liniji koja je dijelila moj grad sve do tog sedmog februara. Onda smo uzeli gumicu i izbrisali je. Stali nasred Bulevara i gle cuda. Linija je nestala. Shvatili smo da je nikad nije ni bilo. Izmislili su je. Izmislili da bi nas podijelili. Podijelili jer znaju kolliko smo jaki zajedno.
Bio je sjever sto puse s Velezi i ruke sto jedva drze megafon. Bio je bijes sto je frcao iz svake rijeci i tuga sto je izbijala iz svakog pogleda. Bio je uzdah. Tezak k'o zivot. Bolan k'o jeka. Bila je borba za slobodan grad. Borba protiv onih koji su sebi dali za pravo da se ponasaju kao apsolutni vladari sudbine grada i sudbine naroda.
I tukli su nas, znas. I rukama i nogama i palicama. I vodili u zatvor. I prijetili. A ti mislio mi se zezamo. Prevario si se, druze, s daljinskim upravljacem u ruci i laptopom u krilu. Jedino si se ti zeznuo u cijeloj prici.
I svasta je jos bilo! Da ti ne pisem sad sve. Trebalo bi mi bar dva dana. Jer kad se probude oni sto spavaju dvije decenije, probudi se more stvari. Probudi se zivot sam. Eto, ukratko, zivot se probudio. Zivot, druze! Konacno smo bili ljudi. Ne beskicmenjaci, ne marionete, ne hodajuci mrtvaci, ne sjenke. Ljudi smo bili. I konacno smo zivjeli, a ne zivotarili. Konacno se desio zivot, a ne imitacija zivota. Zivot punim plucima. Ne napola. Ne pod rucnom. Nego, onako, junacki. Do kraja. Do zadnjeg daha.
***
Ti, izgleda i dalje mislis da se mi zezamo. Ni 365 dana ti nije bilo dovoljno da progledas. Da shvatis da je tvoj zivot u tvojim rukama. Da si ti onaj koji ima moc. Pustio si se, druze, k'o tikva niz vodu. Nema veze. Ne ljutim se ja. Proslo me. Nemam vise snage da pricam i raspravljam. Zato ti pisem. Sve ne bi li… Sve neces li…
Dobro, necu vise. Dosadit ce ti citat. Reci ces da nabilavam. Da sam pateticna. Zanesenjak. Romanticar. Idealista. Svasta ces reci. Ali znas sta? Samo takvi i mijenjaju svijet. Dovoljno ludi i dovoljno hrabri.
Budi mi pozdravljen, druze, sto sjedis u fotelji drzeci daljinski u ruci i laptop u krilu.
Nadam se da se vidimo na iducim protestima. Ustvari, ne moraju to uopce biti protesti. Mozes ti mijenjati stvari na neki drugi, samo svoj nacin. Slobodno!
U svakom slucaju, sretno!
Za konkurs