Pa zar to nije divno? Otvorili su prostor autoricama, i napravili konkurs na koji sam se i ja prijavila. Sada konacno i ja mogu nesto da kazem i konacno ce neko da procita ono sto ja imam da kazem. Da, to ce biti po sluzbenoj duznosti, ali necemo u detalje. Bitno je da se pokrece inicijativa da i zene nesto kazu a da nije vezano za kuhanje, pranje, ciscenje,…
Ali sta reci. Evo imam priliku i sta cu sa njom.
Pa da pocnem iz pocetka. Imam tu (ne)srecu da na jednom americkom univerzitetu slusam predavanja o desavanjima u BiH u toku 90-ih kao i sada. Boze dragi!!! Kako sve drugacije izgleda kada izademo iz okvira svoje tacke vidjenja, pa pogledamo sta ljudi koji nas proucavaju imaju da kazu o nama. Kako se samo promijeni slika kada se promijeni ugao iz kojeg gledamo na nju. Vraticu se na tu temu ako ikada odlucim da napisem jos jedan post, ali prvo zelim da se osvrnem na korijen problema u BiH.
Naravno, sada iz ove perspektive, ove tacke gledista, sve ima drugu dimenziju. Prvo, da se zna da ja imam univerzitetsku diplomu jednog od tezih fakulteta u Sarajevu. Na tom fakultetu sam pola predmeta polozila na prevaru, prepisivanjem, podvaljivanjem… A drugu polovicu sam polozila jer sam naucila sve sto je ikada bilo objavljeno na zadatu temu. Jednu od knjiga (1000 stranica) sam naucila bukvalno na pamet, i znala sam od pocetka do kraja i od kraja do pocetka. Ali nikada, ama bas nikada, nisam mogla stati iza svoje diplome i reci sama sebi da sam je zasluzila i da sam joj dorasla, jer sam ja znala da sam prepisala. Ja sam znala da sam varala i da nisam zasluzila da polozim. Ja sam znala… A drugi? Svi su znali! Tacno se znalo koji se predmet uci godinu dana a koji se prepise. I ja sam naucila sto je trebalo nauciti i prepisala sto se trealo prepisati.
Znaci ja sam glupa jer sam prepisala. Ali? Nije li to upravo znak inteligencije, na najlaksi moguci nacin doci do cilja. Uz minimalan trud i napor doci do diplome a da sam dovoljno pametna sam dokazala sebi na onome sto se trebalo nauciti. Ali opet… Ta cinjenica je u meni gusili svaku zelju za pobunom protiv nepravde. Svaku pomisao na promjene na bolje, jer sam uvijek znala da ima neko ko moze reci :”znam ja nju s faksa, prepisivala” Ili jos gore:”Ja sam joj predavao i prepisala je na mom ispitu”
I tako sam ja odustajala i prije nego bih zapocela. Tako sam se a sklanjala u stranu dok su ispite polagali oni koji se nisu nikada ni pojavili na istom. Tako sam ja sebe istrenirala da cutim, gledam i skalnjam se u stranu, jer sam JA napravila strasnu gresku i prepisala.
A je li to zaista moja greska?
Kao sto sam rekla na pocetku, imam tu (ne)srecu da studiram vani. Na prvom casu, ovdje gdje sam, profesori upozore da ce svaki pokusaj prevare najostrije kazniti, kao i da ce provjeriti svaki sumnjiv rad. I nakon 10-ak polozenih ispita ovdje, vec sam druga zena. Nikada nisam ni pokusala prevariti… iza svake ocjene stojim ja i moj trud, ali i profesori koji su mi bili spremni pruziti svaku vrstu podrske i pomoci. Moje samopouzdanje se lagano vraca, pa se cak usudjujem i blog napisati.
VIdjecemo dokle cu stici…
A nasa omladina, koja nema nikada sansu da ode vani i da pod “normalnim” okolnostima testira svoje sobnosti, ce se sklanjati u stranu i gledati lopove koji kradu, jer ako se pobune ovi mogu reci:”Znam ga ja, ja mu predavao i on prepisao na mom ispitu”, ce gledati nesposobnu vlast kako otima, jer im od tih isith ovisi sansa da zarade hljeb i nikada, ama bas nikeda nece povisiti glas protiv…Jer znaju da su napravili strasnu gresku.