Ležala sam na krevetu i gledala ”kroz” tv, kao što to činim skoro svaki dan posle posla. Imam neko verovanje da me to opušta, iako možda i ne opušta koliko isprazni sav nagomilani dnevni stres, i osposobi za normalno funkcionisanje tokom večeri. Možda deluje kao prilično depresivna metoda ali radi. Elem, dok sam tako buljila u neku seriju (ne tursku već američku, kriminalističku, koju ne bih znala posle da prepričam ni da mi život od toga zavisi) dođe red na reklame i između ostalog bila je tu i reklama za Loto. ”Igrajte, nikad se ne zna” Sedmica iznosi trenutno 1.750.000,00 eura. I, logično, moje misli odlutaše ka trošenju tih para, virtuelnih krajnje. I mislim se ja tako kako bi rešili sve probleme, mama i tata bi sredili svoj stan i rešili se kredita, sestra i zet bi sredili svoju kuću, oročili bi novac za decu, a ja… oh, imala bi napokon svoj stan i više nikad ne bih plaćala kiriju, pa bi… joj, svašta bih.
Sledeće jutro, zamolila sam koleginicu kad je krenula u banku da nam u povratku kupi loto listiće. Prionuli smo na popunjavanje kao na vrlo važan zadatak. Zaustavili smo naše svakodnevno poslovno ludilo na par trenutaka, par trenutaka za snove. Na kraju dana, dok sam slagala listiće i novac u torbu, jer sam na sebe preuzela važan zadatak da nam uplatim po dvesta dinara za nadu, koleginica me je pitala šta bih da dobijem sedmicu. Kao da sam samo to čekala, ispalila sam kako bih napokon bila ja – ja. !?
Kako bih ja bila ja…. Eto, as simple as that. Kad bi barem bilo. Neverovatno kako smo skloni da verujemo da novac sve rešava. Gledam u tu sliku, novi stan, namešten po mom, ona fotelja za kojom čeznem ispred velikog prozora, u kompjuteru slike svega što sam želela da vidim, sve na svom mestu. I ja na toj slici. A jesam li drugačija, jesam li tim novcem kupila i sebe bolju, sređeniju, mirniju, srećniju? Može li to? Ne verujem, ama baš nimalo ne verujem.
Stalno slušam od ljudi, raznih, kako bi sve što ih tišti bilo sređeno kad bi imali ovo ili ono. A je li sreća u imanju?! Bi li stvarno išta promenile velike pare u onom što smo, ili bi to opet jednako bili isti mi samo u lepšem i skupljem okruženju?!
Znam ja, uvek je nešto drugo krivo što smo zapeli pa ne možemo ni napred ni nazad, ili živimo u pogrešnom gradu, ili nismo dovoljno lepi, ili nemamo odgovarajuće veze, ili radimo pogrešan posao, ili nas roditelji sputavaju, ili nemamo dovoljno para, ili … a ustvari, da malo bolje razmislimo, shvatili bi da nismo zapeli za nešto, nego kad zapneš, zapneš u sebi, a nikakve kule i gradovi, i nikakvo zlato belosvetsko ne može te odvojiti od sebe samog. Nažalost, jel’ ?
I teoretski znamo da je sreća i mir u nama samima, i kad ih tu pronađemo, dobro nam je kako god. A u praksi? U praksi jurimo tu istu sreću i mir u parama, u boljem poslu, u boljem partneru, u boljem onom izvana. I šta je ispravno, na kraju, teorija ili praksa? Odgovor je lak. A ponašamo li se u skladu s njim?!
Mislim da, u mom slučaju, na to pitanje odgovara ponovno uplaćivanje lota i još dva dana nade u konačnu sreću koju će doneti šaka odnosno vreća eura. Smešno, jel’ da?