Са намјером да из своје књиге кратких прича Овђе Почива публици приближим оно што мене уствари чини и за шта живим већ 20 година „писајући“ (правилно се каже пишући) своје ноте којима желим да овјековјечим тај јубиларни, лични, егоцентрични порив и подијелим са људима оно што сам до сада радио. Инсерте из ове књиге имате прилику да читате на БУКА блогу.
Захвалан сам на стрпљивости и подршци свима који су ми бар мало вјеровали.
МРАВИЊАК У ЛОБАЊИ
Никада ми неће моћи бити јасно како у најмањим државама овог напаћеног свијета бујају највећи диктатори. Дали сам се добро изразио када сам рекао диктатори. Нису то диктатори, то су више владари и смрти и живота, често на ивици легалности. Они су на власт крочили као пучисти, као оци државних удара и полуреволуција.
Те државе су уствари мале острвске коралне хридине на којима су народи племенских скупина или су то неке бивше колоније, губерније или како већ да их назовемо. У њима до јуче владари су били конзули или мисионари великих свјетских сила попут Велике Британије, Француске, Шпаније, Португалије ил које већ.
Њихови дојучерашњи душебрижници су се максимално трудили да народ буде запослен на разним пословима које обезбјеђује првенствено територија. Да, територија.
Те мале полудржаве су обично откинути репови или острва великих држава или континената (примјера Африке) у којима је колонијални интерес био експлоатација руда. Црнци раде у руднику за десет долара мјесечно, а мјесечни доходак рудника је неколика милиона у дијамантима.
Добро, било па прошло. Рудници су затворени, бјелци пјегавих лица са веселом дјечицом и дебелим женама одједрили бродовима ка европи. Бјелци саградили виле и постали витезови сумњивих тајних илуминатских организација, а црнцима остала пуста црна мука и борба за власт над опустошеном земљом (острвом).
Како вријеме у бившим колонијама пролази тако расте тензија према домаћим намјесником који су устоличили бијелци. Једног јутра осване црвена застава на згради конзулата. Генерал са звијездом на челу нешто брбља у микрофон док у позадини гори стари аутобус. Државни удар, Генерал постао предсједник и влада војна хунта ил слична фракција социјалистичке или било какве црвене догматике.
Као неизбјежан декор у архитектури, а и у менталитету малобројног племена је дрвена мисионарска црква и можда неки матори црквењак или поп који врши службу полуписменим црнцима који мисле да је Исус врач са велике планине. Неизбјежни декор је и централни споменик великом вођи који је извео револуцију. И све као по шеми већ давно заборављеног Џугашвилија.
Са друге стране, некако као да то иде једно с другим, те бивше колоније и острва су проглашаване за рај на земљи. Клима је идеална, пјешчане плаже велике, хоризонт пуца и разлива се сумраком у хиљаде боја. И те плаже данас као да носе сан прошлости, стопе колонијалних дјевојчица и дјечака и љубави на пјеску. Сада је само лобања у пјеску и мравињак у лобањи, неизбјежан детаљ на предивном пејсажу.
Никада ми неће моћи бити јасно како у предивним , малим државама, овог напаћеног свијета, бујају сурови диктатори и недостаје слобода. Сваки рај на земљи има свог ђавола, а сваки ђаво свог човјека, слугу идеологије која има за циљ населити мраве у главе. Отуда потиче лубања као декор на плажи умјесто заљубљених парова, икебане, палме, домородачког плеса и безбрижности.