Са намјером да из своје књиге кратких прича Овђе Почива публици приближим оно што мене уствари чини и за шта живим већ 20 година „писајући“ (правилно се каже пишући) своје ноте којима желим да овјековјечим тај јубиларни, лични, егоцентрични порив и подијелим са људима оно што сам до сада радио. Инсерте из ове књиге имате прилику да читате на БУКА блогу.
Захвалан сам на стрпљивости и подршци свима који су ми бар мало вјеровали.
МАЛО И ВЕЛИКО
У малим градовима нема мјеста за велике љубави. Велике љубави су чак велике, рекао бих гломазне, док се посматрају са стране. Мали посматрач који читав свој живот живи у малом граду не подноси велике љубави, зато што му оне сметају за његове скривене, мале, собне, интимне пољупце.
Велика љубав је терет који габаритом заузима улицу, тако двоје великих заљубљених персона у малом граду морају да трпе стална оговарања иза леђа, јер сметају другим пролазницима. Други учесници у тротоарском саобраћају воде рачуна о томе да се велико не заљубе, јер тиме би угрозили безбједност мале средине, немоћне да се одупре погледима из авлија, крштавања лијевом руком и оно најаутентичније, трач.
Мали градови некако и рађају мале људе, с тога је логично да мали човјек увијек остане мали, како не би својим наглим израстањем постао нефункционалан за малу средину. Рецимо имате примјер да извјесна особа која је завршила неку високу школу сасвим оправдано не може да добије посао због тога што је преквалификована за мале рођачке средине и рођачке мануфактуре.
Ја знам један примјер гдје историчар не може добити посао као кустос у градском музеју јер је нормално у малим срединама да таква висока звања не требају као кадар, тај посао кустоса у конкретном примјеру може сасвим солидно да обавља један човјек са основном школом или машин бравар, мада није потребно имати тако јак занат.
Велике љубави у малим градовима не могу бити рентабилне, како се по природи ствари из прошлости у малим градовима укидају жељезничке пруге и затварају фабрике по разлога да мали градови остају што мањи. Ако је потребно праве се ратови и сије се сјеме мржње према великим љубавима да се угуши свака тежња ка зближавању и јединству.
Мали градови су увијек били идеалан параван за велике промјене, јер су се ту догађале реформе у виду; Великих хушкачких митинга за мале људе, Великих обећања и солидарности у демагогији која долази из великих градова. Мали градови то не могу имати са малим људима јер велики долазе из великих градова. Када велики оду и када се склоне у своје вучије велике јаме, онда у малим градовима настану; Велике заблуде, Велика депресија, Велика глад, Велики рат и Велика масовна гробница у малим градовима.
Шта ће нама у малим градовима велика љубав, када је љубав ствар појединца, заљубљеног утописте који у руци држи букет цвијећа, те се од њега градом не може пролазити. Није луда свака мала дјевојка насјести на замку велике љубави. Та велика љубав је сумрачна идеја. Зашто да се воли неко ко не може дати ништа осим љубави. Природно је купити тијело као пластичну лутку.
Од љубави, па поготово велике, се не живи, живи се од новца и од анонимне славе која долази у виду затамњеног стакла брзог аутомобила и набилдованог тијела, које ознојено излази из анонимне теретане неког богатог ратног профитера.
Скривени, мали, интимни пољубац је бољи са било ким осим са човјеком који ништа нема осим Велике Љубави, таман био са особом истог пола. Зато даме моје са великим очекивањима под руком у ћошак кафане са другарицама, чекајте долазак принца на бијелом коњу. А ви ојађени, исфрустрирани, унезвјерени момци без храбрости у супротни ћошак кафане чекајте још једног црног кукавца да вам се придружи, па се онако прежајте из ћошка у ћошак.
Можда се из тих случајних погледа и догоди некаква љубав.
…тога 2010 љета.