Balkan i Balkanci.
Ili kako Balkan, na srecu, uspe da zajebe sve sto oni smisle u svojim Nemackama, Francuskama, Engleskama, ili kako se pobunila – i to u sred Drugog svetskog rata – jedna od SS jedinica, koje su, inace, po definiciji bile nepobunjive, verne i pouzdane.
Bilo kako bilo – istina je: i medju najvernijim od najvernijih, u elegantnim crnim Hugo Boss uniformama, onom SS bez mane i straha, pobunila se jedna cela jedinica. I to ne onda kada su se pobunili plavokrvni generali Wehrmachta, a sve u slavu pruske oficirske casti i postenja, nego podosta ranije, tacnije 1943. godine.
Prica pocinje formiranjem 13. Waffen SS -Gebirgs-Division der SS Handschar, koja je – po medjudrzavnom ugovoru izmedju onog rajha i one NDH morala da nosi i oznaku 1. hrvatska, a koja je u ovim krajevima bila i ostala poznata kao znamenita Handzar divizija. Ovdasnje domoroce ono SS nije preterano interesovalo.
Dakle, nista specijalno: brat bratu, u 34 SS divizije koje su Nemci napabircili po Evropi, od svih onih Danaca, Litvanaca, Madjara, Rumuna, Francuza, Italijana, Holandjana, Belgijanaca, Ukrajinaca, itd, itd, malo je ostalo od arijevstine i SS-ovanja – Nemcima treba mesa i samo mesa.
Specijalni su kod Handzar divizije balkanizmi: ideja o formiranju jedne muslimanske jedinice velicine divizije dolazi od muslimanskog Nacionalnog komiteta sa sedistem u Sarajevu, a zdusno je podrzava mostarski muftija Omer Dzabic smatrajuci da se i na taj nacin moze odbraniti od cetnickog zuluma po Bosni. Dzabic je u prvo vreme pristasa Pavelica – kasnije je malo ohladio – ideju zdusno podrzava veliki muftija jerusalimski onaj El Huseini, a slaze se i verni Hajnrih.
Marta 1943: trebalo je takozvanih Hrvata islamske veroispovesti, naslo se i nesto Hrvata katolika, nesto obaveznih folksdojcera, naslo se i nekih 2,000 uglavnom kosovskih Albanaca (ovima je bila namenjena buduca SS divizija Skender Beg). Skupilo se tako nekih 22,000 ljudi, uglavnom iz vec postojecih jedinica tadasnjih hrvatskih vojski svake fele. U sastav divizije ulaze 27. i 28. gorska lovacka pukovnija (Gebirgs Jager Regiment), 13. topnicka pukovnija, 13. opkoparska (ovo mu dodju inzenjerci, pioniri), stab i stabne jedinice, sa sve brigadefuhrerom po imenu Karl Gustav Sauberzweig, obaska sto su svi oficiri i dobra polovina podoficira Nemci, nasi ili pravi. Obuka se izvodi u Nemackoj i juznoj Francuskoj. Od oktobra 1943. godine divizija postaje dragovoljacka i nosi naziv 13. SS Freiwilligen BH Gebirgs Division (Kroat), a ono Handzar postaje nesluzbeno. Ono BH je za Bosnu ponosnu i Hercegovinu, da bi se sve sto se imena i oznaka tice zavrsilo maja 1944. godine sa 13. SS Gebirgs Division – Handchar i to ne slucajno: Balkanski element je omanuo, mada balkanska ornost da se hvata za gusu sa drugim Balkancima nije nikako bila smanjena sto se licnog sastava divizije tice. Pripadnici divizije nose fes nemacke maslinasto zelene boje, a u svecanim prilikama one karakteristicno crvenkaste koja udara na hrdju ili tako nekako. Na levom rukavu je od onog Kroat iz naziva divizije ostala sahovnica, a na desnom okovratniku stoji ruka sa handzarom.
Samo, ne ide sve tako lako sa pomenute 22 tisuce momcadi. Plan je 26,000, novacenje je povereno doglavniku koji se zove Alija Šuljak. Dragovoljaca i nema bas toliko, pa se pristupilo i prisilnom novacenju po Zagrebu, Zemunu, Banja Luci i Sarajevu. Kola su se slomila na studentima zagrebacke vise ekonomsko trgovacke skole koji su se nedragovoljno zadesili pomenutom inzenjerijskom bataljonu.
Izgleda da se za SS ipak birkalo koliko se moglo: u prilog tome govori da je ljudstvo divizije delom ipak bilo koliko toliko urbanog pedigrea, mada su prvih 9,000 – oni uglavnom Muslimani koji su se u esesovcima nasli prekomandom iz NDH vojski – bili obicni da obicniji ne mogu biti.
Sada ide prica o 13. opkoparskoj bojni i njene 3 satnije: posle malo pontonirske obuke u Wildfleckenu kod Drezdena, njenih oko 1,000 ljudi odlazi u Francusku na dalju obuku.
Villefranche-de-Rouergue.
Juzna Francuska, kraj 1943. i nije slucajno. Nemci tu vec pomalo ocekuju razna iskrcavanja, pa da se nadje sve sto se mimo prezauzetog Istocnog fronta moze naci.
Samo, braci Bosancima to ne odgovara: oni, potomci onih koji su se od kako je sveta i veka glozili sa komsijama, znaju gde bi i zasto bi da se biju. Nemci, oni nemacki, misli se na oficire i podoficire nisu nimalo nezni i to bas onako nemacki, pa dolazi do sve veceg nezadovoljstva i pojedinacnih dezertiranja, da bi na sam dan podele oruzja i bojeve municije, 16. septembra 1943. godine, doslo do otvorene pobune.
I te kakve pobune: nemacki oficiri su bez otpora pohvatani i uspostavljena je kontrola nad celim gradom koji tada ima nekih 9,000 stanovnika.
Pobunu vode SS Untersturmfuhrer Ferid Dzanic, negde od Bihaca, SS Hauptscharfuhrer Luftija Dizdarevic (22 godine), Sarajevo, SS Oberstcharfuhrer Nikola Vukelic (19 godina) negde iz Like i Oberstcharfuhrer Eduard Matutinovic (20 godina), Vinkovci.
Zarobljeni su komandant bojne SS Obersturmanfuhrer Oskar Kirschbauman, Varazdin, SS Untersturmfuhreri Gerhard Kretchmer, Nemac iz Nemacke, Anton Wolf iz Karlovca i Julius Galant iz Osijeka. Pridruzen im je i Hauptsturmfuhrer Heinrich Kunz iz Banata.
Slovenac Willifried Schweiger je uspeo da pobegne.
Zarobljeni su uredno streljani, pominje se i sudjenje, u nekoj devojackoj skoli.
Nemci iz obliznjih garnizona reaguju kako treba i nemacki efikasno, pomaze i ono sto je ostalo od Petenove milicije.
Price o vezama sa francuskim pokretom otpora su, bice, samo price: niti je bilo dovoljno vremena da se uspostave kakve takve veze, a blizu je pameti da se niko od Francuza ne bi preterano zurio da se bratimi sa SS-ovcima koji su im se uselili u grad i okolinu, tek bilo kako bilo, beznadezna pobuna je ugusena, koliko zbog nemacke premoci i efikasnosti, toliko i zbog, za ovakve situacije, uobicajenog osipanja medju samim pobunjenicima. U samim borbama poginulo je 150 pobunjenika, medju njima i Luftija Dizdarevic i Ferid Dzanic. Nikola Vukelic je uhvacen i umro prilikom ispitivanja i onog sto je pri ispitivanju sledovalo.
Eduard Matutinovic je uspeo da pobegne.
Brljiva balkanska balavurdija.
Indoktrinirana ili ne: vecina ovih o kojima je rec bi bili i dobri partizani, na primer.
Eduard Matutinovic je uspeo da se dokopa rodne grude i pogine kao partizanski potporucnik negde u Slavoniji, 1945. godine.
Bozo Jelenek iz Kutine kao porucnik u FFI, pa kao pomocnik komandanta bataljona u 8. korpusu NOVJ.
15 pobunjenika je streljano, vojnosudski, 21, takodje vojnosudski je osudjen na zatvor, ma sta to tada u Nemackoj znacilo, jer je jos nekih 300 – 350 pobunjenika dopalo, vansudski, Buhenvalda i Saksenhauzena.
I – to je – to.
Ostalo su uobicajene balkanske novokomponovane tranzicione bljuvotine: od pokusaja da se bratime gradovi Villefranche i Pula kao tipican BiH Handzar grad, preko pokusaja da se postave ili ne postave spomenici dezurnih patriotskih vajara iliti umjetnika koji, jel’, kao nitko drugi, razumeju dusu ovdasnjih naroda i narodnosti.
Francuzi k'o Francuzi, oni bi da sve bude PC.
Nova Hrvatska je pokusala i jos pomalo pokusava da ih proglasi za – antifasiste.
Kada je o SS-ovcima rec to je – jos uvek – malo teze.
Zasto ih ne ostave da budu to sto su bili: jedini SS-ovci koji su se pobunili.
I to bas kako treba.
Najkvalitetnije u Evropi.
Balkanski.