Pre nekoliko dana YouTube portal je objavio sažetak prošlogodišnjih najPOPularnijih kratkih video zapisa. Uvodna reč je zastrašujuće tačna poruka koja potvrđuje ono što već odavno znamo – video zapis je apsolutni vladar u ovoj eri fetišizma dokumentovanja.
Video se pokazao kao perfektan medijum koji kombinuje sliku, zvuk i tekst, a kako svi fanatično dokumentuju sve ono što im se dešava, ovo je postao njihov omiljen oblik izražavanja u javnim dnevnicima. Relativno je lako doći do opreme za snimanje, a u svakom slučaju, uvek im je na dohvat ruke osnovni dodatak – mobilni telefon. Ova opsesija da se dokumentuje sve što naša čula i memorija ne mogu dugo da zadrže, je poprimila neočekivane razmere. Uzmite na primer objave na fejsbuk profilima. Šta vam prvo pada na pamet? Fotografije sa “pačjim” napućenim usnama, slike sa sinošnjeg “najloOOo(!)đeg” provoda, hiljade licemjernih komentara na privlačan izgled, a sve upućeno profilnoj slici gde dotični gospodin promoviše svoje pločice (ovog puta ne one iz kupatila).
U vreme kada je individualizacija prešla granice grotesknosti, ipak postoji jedan paradoks. Kako dokazati da ste “potpuno svoji i neponovljivi”? Ili još bolje pitanje je, “Kome?” Ko će da klima glavom u znak odobravanja? Mora postojati neki vid priznanja kod publike. Zato na svoj zid postavljate ono što mislite da će im se sigurno svideti, ili što će vama neizostavno obezbediti lovorike od pet ili desetak zvezdica, srculenaca, ili već sličnog oblika ocenjivanja. A tek moralna satisfakcija? Neprocenjivo, a za sve ostalo tu su društvene mreže podrške.
Podrška je itekako važna za anonimuse ovog rastućeg virtuelnog sveta. Šta im vredi taj dovitljvi tvit ili revolucionarni video snimak, ako ga ne podrže/podele drugi ljudi? Sve započinje nekim oblikom inkubacije a zatim i umnožavanja. Dokument će se svideti jednoj, pa drugoj pa hiljaditoj pa dvomilionitoj osobi na svetu i tako dalje. Ubrzo će se zaraziti i oni koji su samo načuli nešto o ovoj najnovijoj senzaciji pa će konzumirati proizvod iz radoznalosti. Na kraju ovo prerasta u sveopštu internet paranoju. Uzmite na primer pomamu za “gangnam stajlom” (pravo je čudo ako niste čuli/videli/čitali/upili ovu numeru korejskog pop izvođača Psaja), čiji link sada posećujemo tek da proverimo napredak najnovijeg projekta celog čovečanstva. Cilj je da broj pregleda premaši jednu milijardu. Kada smo to zaboravili na milenijumske ciljeve Ujedinjenih nacija? Na primer, nada da ćemo okončati siromaštvo u svetu do 2015. godine. Malo verovatno.
Sve ne bi bilo toliko crno da se deljeni sadržaji tiču plemenitih interesa, kulture, obrazovanja i uopšte zdravog razuma i zajednice koja normalno funkcioniše. Ne, upravo suprotno je slučaj. Ova specifična internet folk kultura slavi sadržaje koji su prihvatljivi “svima”, dakle najširim narodnim masama. Tračevi iz žute štampe, bizarni ljudi i događaji, najsmešnije nezgode kod kuće, slatki ljubimci mladunčad, i sve više (barem kada je reč o “zapadnom” Internetu) eksplicitni dokumenti koji prikazuju gojazne, ushićene i blažene, te sve inventivnije gadosti i gluposti (pitanje je da li to uopšte registruju naša utrnula čula).
U toku je proces opšte infantilizacije društva. Ostarelo čovečanstvo se posle velikih i uspešnih koraka u istoriji vraća u svoje “drugo”detinjstvo. Trenutno najpopularnije igrice – ćorabaka i gluvi telefoni. Uživajte u nastavku. Stižu najnovije vesti.
Darinka Marković