Vrućina je užasna, imam dijareju…pomisao na istureno odelenje mog doma zdravlja me čini još bolesnijom.Slučajno imam nekoliko hiljada na računu (najčešće nemam), razmišljam da odem u privatnu kliniku preko puta, al’ djavola, ne priznaje se bolovanje od privatnika.
Na kraju se ipak nevoljno pokrećem ka ambulanti koja “iz daljine izgleda kao ambar” (opservacija Ministra zdravlja), a iz bliza kao obor (moje zapažanje).Prvi utisak je naravno 50 pacijenata “grada Čikaga, zemlje Amerike i engleske” koji ne jure Džordža,ali zato čekaju pregled, što je mnogo veći podvig. Drugi utisak je prijatniji, vidim obnovljena je “masna farba” na zidovima. Jedna gospođa sa “lookom” žene čiji se muž na brzinu obogatio, kaže da su ONI, tj. viđeniji građan naše mesne zajednice dali pare za to. Kažem, “meni niko nije tražio, za tako nešto bih uvek dala”, ali u jednom pogledu kojim me je gospođa odmerila shvatim zbog čega -bila sam u trenerci i papučama koje vučem po dvorištu. Ko bi pomislio da sam profesor… ili to više nije ugledno zanimanje….ili me je odala ona Hartmanova Estetika u ruci. Ponela sam je da čitam, jer znam da otud neću izaći bar četiri sata.
Oni koji su uspeli da sednu, pretežno stariji, vidim i nije im tako loše, dodje im kao način da se socijalizuju. Izmedju rečenica koje čitam dopiru restlovi ostalih prisutnih: A, jelte vi ste udovica?Eto, meni žena umrla prošle godine…….”Pa, ne mogu više da se borim, kažem mu ženi se, neću više da ti peglam, i unuče ‘oću da vidim pre nego što umrem! Al’ ne vredi sestro, ovo neko ludo vreme…”
I dalje prilično koncentrisano čitam, ove teme me ne intrigiraju, ali počinje da me intrigira sestra za šalterom, reklo bi se Romkinja (o kurioziteta!), veoma blaga i srdačna, štaviše familijarno komunicira sa pacijentima, i svi sa šaltera odlaze sa nekim poletom, i ponovo probuđenom željom za životom. Očarana prilazim šalteru i kažem:”Izvinite, moram nešto da vas pitam:kako zadržavate neprestano taj vedar duh?” -“Iiiii, da si ti živa i zdrava, da ja nisam ovakva već bi mi donosili cigare u Lazu!(psihijatriska bolnica Laza Lazarević).
Vraćam se na svoje netom ugrabljeno mesto da nastavim sa čitanjem, i primećujem malo izmenjen sastav. Pored mene je podeblja sredovečna Romkinja koja mi kaže da živi kod gradske bolnice, ali dolazi ovamo da se leči. Na moje pitanje zašto, kaže:”Ne znam, valjda što smo Cigani”…..Hm,… ali ja nisam Ciganka pa sam opet tu…. ne stoji joj primedba, ipak smo mi multikulturno društvo.
Nailazi mlada žena, koja deluje kao da će svakokg trenutka da kolabira. Primaju je preko reda i upućuju u Urgentni centar. Prošaram pogledom po čekaonici, vidim svi fino ćaskaju, a da smo jedino ta žena i ja zapravo akutno bolesne.
Sestra na injekcijama, stalno nervozno ulazi i izlazi, prvi put je vidim. U jednom trenutku se vrata otvaraju treskom.Ona izlazi okrenuta leđima.Pacijent opasno nagnut nad njom je udari po rukama uz komentar “ti si luda”. Ona počinje da plače i beži iza šaltera, tamo već rida. Vidim da niko na saoseća sa njom, nego čak tvrde da joj tako i treba. Krajnje je vreme bilo da dodje ministar koji će da raščisti javašluk. Vidim da moram da budem vojska spasa, ulazim u šaltersku prostoriju prilazim sestri kažem da je razumem i podržavam, pa i ja radim u školi, znam kako je kad ti se natovari neki frustrirani roditelj.Kažem i da ovo treba objaviti u novinama i nudim se da to uradim, imam neke veze. Odjednom sestra skoči, naprasno prestane da plače:”Joj, nemojte molim vas, svi ćemo da dobijemo otkaz, ovi sad jedva čekaju.”
Na mom mestu na klupi sačeka me Romkinja.- “Što ste vi školovani bre osetljivi,i što više učite to ste gori. I meni svaki dan kažu svašta, pa ja sam vesela, raspoložena.Da ti ja kažem ne valja to učenje previše,će da propadneš.” -“A, otkud vi znate da sam ja zabrazdila?,pitam. -“Pa vidim po tu knjigu”.Reših da promenim temu: “A, šta vama govore, pa se smejete?” – “Pa tako, svaki dan mi kažu da sam ciganka, ja se smejem, da sam glupa, ja se opet smejem, da nemam zubi, ja se opet smejem….. i tako.”
Bacim pogled na šalter, promenila se smena, sada je tu stariji medicinski brat. Prilazim i tražim ključ od vc-a. Kaže”ne može, to je samo za nas, pacijenti idu na pijac, u javni.” Šokirana ponižena, uvređena kažem :”Ovo je 21 vek!”, ali on ostaje neumoljiv.Još bešnja kažem:”Dajte mi knjižicu, idem kući da umrem! Bolje tamo nego ovde!” Medicinski brat se okreće i sa istinskim divljenjem mi kaže:”Alal ti sestro!”