Lažna građanska svijest … nepravda na svakom koraku … i naravno mali broj onih koji reaguju na nju ( primjećuju je svi, ali je mnogo lakše prećutati nego raspravljati). Planiramo li i dalje istim tempom? Ili mozda još gorim, nazadnijim? Žao mi je što će Crna Gora kao država uskoro biti veoma osiromašena intelektom , svakodnevno dozvoljava da mladi ljudi odlaze i traže šansu van svoje zemlje. Ujedno, iskazujem i sreću, jer će takvi, najuporniji, ljudi pronaći svoj život i svoju sreću , iako daleko od svoje zemlje. Podržavam tu, iako žalosnu i nekako sramnu činjenicu, ali svako od nas ima pravo na afirmisanje sopstvene ličnosti. Pitam se, kako je, ili kako će biti, kada našoj zemlji bude potrebna nova snaga, nova energija – a sva ta snaga bude na strani druge države?! Ko je kriv za to? Oni što su po svaku cijenu željeli bolji život pa su patriotizam stavili po strani, ili oni koji su predhodno željeli lažno liderstvo a odbacivali prave vrijednosti?!
Kada vam kažu da vaš rad, javni nastup, elokvenciju potrebnu za potpun utisak lidera, ocjenjuje stručni žiri sastavljen od eminentnih članova društva, dajete sve od sebe , poslednji atom snage – da se dokažete , nadjačate druge, budete prirodni, ostavite trag – prihvatite sugestiju pomenutog žirija – impresionirate isti taj žiri – sasvim je prirodno da očekujete pozitivno ocjenjivanje i nepokolebljiv rezultat. Međutim, ako se autoritet stručnog žirija dovede u pitanje , samo da bi se zadovoljile široke mase, ako se predhodna sudijska odluka opovrgne SMS glasovima – a da ne znate ni čiji su … e tu nastaje problem. Očigledno je : kvantitet NE kvalitet! Odluka više nije realna – a pobjednik ostaje demoralisan. Mislite da pomaže ono lažno moralisanje – „ma najbolja si“ i slično? NE, to mi nekako više liči na sažaljevanje a lider nije lider ako dopusti da mu neko širi lažni moral.
A štručni žiri? Da li uvaženi članovi žirija razmišljaju u datoj situaciji o svom autoritetu? Kada bih se lično našla u situaciju da moju stručnu odluku obore sms glasovi – ili bih preispitala svoju sigurnost u objektivnosti, ili bih se povukla sa tog nezahvalnog mjesta.
Tražih dugo odgovore na mnoga pitanja, ali svi su nekako relativni, nekako nerealni. Ne želim da povjerujem, u sada možda već i notornu činjenicu, da država potiskuje intelekt? Odbijaću da povjerujem u to, ali sada već (bogatija još jednim iskustvom) biti mnogo opreznija kada je u pitanju budućna intelektualna afirmacija.
I na kraju, retoričko pitanje … pitanje za razmišljanje poštovani čitaoci (koje možda nakon čitanja ovog teksta ne bude retoričko) … Biramo li lidera?!
Marija Martinović
Fakultet Političkih nauka – Univerzitet Crne Gore