Kada sam bio mali, voleo sam svet oko sebe. Dečije oči jedino su videle prolećno cveće okupano prvim sunčevim zracima. Uši su čule veseli cvrkut ptica, a sva ostala čula osećala su radost i zadovoljstvo. Dečiji svet uglavnom je takav – bezbrižan. Kada malo bolje razmislim, čini mi se da sam jedino tada bio zaista srećan. Svaki dan uživao sam u otkrivanju novih stvari. Nepoznate situacije naučile su me da savladam prepreke koje su me kasnije čekale. Oduvek sam bio stidljiv. Nisam se isticao, a pogotovo nisam voleo kada se drugi šale na moj račun. Moglo bi se reći da sam tiho uživao u detinjstvu. Zajedno sa drugarima iz naselja proživljavao sam zgode i nezgode dece koja nisu ni znala da žive u izolaciji. Nervirali smo stare ljude koji su stalno nešto prigovarali. Nervirali smo i mlađe od nas. Bili smo mladi, ali vešti u bežanju. Možda smo bežali od života? Možda samo nismo želeli da odrastemo? Radovali smo se novim patikama na kojima je pisalo „made in China“ i farmerkama sa „buvljaka“. Odrastali smo zadovoljno, ne okrećući se za sobom. Tragično je što stvari koje nismo imali, nismo ni znali da postoje. Svet oko nas bio je veštački, a mi smo ga olako prihvatili. Deca se uvek iskreno smeju. Tako smo se i mi smejali životu koji nam je bio nametnut.
Prateći jednu životnu stazu, došao sam u nepoznatu sredinu. Ako uzmemo u obzir činjenicu da sam bio stidljiv, nova sredina zvala se odrastanje. Zaokupljen odrastanjem nisam bio svestan situacije koja me je okruživala. Vremenom nisam više dobijao patike „made in China“. Nisam dobijao praktično ništa. Sećam se da sam bio zabrinut kada sam jednom nakon večere zatražio još jedan kolač. Kolača više nije bilo. Kao ni sladoleda, stripova, žvaka, itd. U školu sam nosio uglavnom pozajmljene stvari. Tačnije, to su bile stvari koje je neko pre mene koristio. Nisu mi smetale nošene pantalone i majice, jer one su za mene bile nove. Često su mi nedostajale stranice iz pojedinih udžbenika pa sam na odmoru morao da prepisujem gradivo iz tuđih knjiga. Dobijao sam i kritike za moje knjige koje su nalikovale „kupusu“. No, bilo mi je svejedno. Nakon što bih završio razred, knjige bi završile u kontejneru. To je bio način da izrazim revolt. Izgleda da me je poređenje mojih jedinih knjiga sa kupusom veoma pogodilo. Nisam želeo da me sažaljevaju. Na kraju krajeva, svi smo bili jednaki. Nismo imali, a mogli smo. Kažu da se detinjstvo najduže pamti. Ja moje želim da zaboravim.
Rođen sam nekoliko godina nakon što je neka „idealna“ država na Balkanu prestala da postoji. Bio sam suviše mali da to znam. Takođe, rođen sam nekoliko godina pre nego što će početi borba za ostatke te „idealne“ države. Bio sam suviše mali da to naslutim. Jedino nisam bio mali da shvatim kako ću odrastati u teškim uslovima. Ipak sam odrastao negde. Nisam analizirao kakva je ta „nova“ država. Meni je bila dobra, mada sam pretpostavljao da postoji bolje. Vremenom sam se i navikao na postojeće stanje. Nestašica struje i vode, kao i čekanje u redu za osnovne životne namirnice bili su mi interesantni. U suštini, svaki dan bio je kao i prethodni. Jedino što se menjalo jesu godišnja doba i ja. Rastao sam kao i nada u meni. Nada da ću nekog sledećeg avgusta moći da idem na more i da ću neke sledeće jeseni kupiti novu jaknu. Nada je postala stvarnost nakon mnogo teških godina. Tada sam bio dovoljno velik da shvatim šta se dogodilo. Niko više nije morao da mi objašnjava. Nestale su ružne stvari. Počeo je novi milenijum. Čovečanstvo je slavilo prelazak u novo životno poglavlje. A ja? Ja sam plakao nad izgubiljenim poglavljem svog života, nad izgubljenim detinjstvom.
Nedavno sam sreo nekadašnjeg prvog komšiju. Njegovi su otišli u Australiju nakon što je situacija oko nas postala ozbiljna. Sada se vratio, kaže, na nekoliko dana. Došao je da poseti staro društvo iz naselja. Kada sam ga pitao kako mu je tamo, odsečno je odgovorio: „Odlično!“. Hodajući po naselju, seli smo na razvaljenu klupu, jedini ostatak našeg prijateljstva. Želeo sam da mi priča kakav je život u Australiji. Njegov dom, škola, surfanje i igrice na računaru činili su mi se nestvarnim. Nisam pripadao tom svetu. Za njega su te „normalne“ stvari bile svakodnevnica, a za mene samo još jedan upitnik. Mislio sam da nikada neću razumeti o čemu priča. Iskreno, osećao sam blagu nelagodnost. Bojao sam se da će otkriti kakvim dosadnim životom živim, u uslovima od kojih se on davno odvikao. Naivno sam težio sam da ga zadivim. Ipak sam ja predstavnik vršnjaka, naselja i države u koju je on svratio. O meni će pričati kada se vrati u Australiju. A šta će pričati? Kako je sreo druga iz detinjstva, koji nikada nije video računar i ne zna šta je mobilni telefon. Pričaće još i kako njegov drug nije bio deset godina na moru, a pet godina nije okusio pomorandže . Činjenica je da neće imati ništa lepo da kaže o mom životu. Možda će me se toliko stideti da neće ovaj susret ni spomenuti svoom novom društvu.
Brzo sam krenuo kući. Realno, pobegao sam od susreta sa osobom sa kojom sam odrastao. Pobegao sam od njegovog „idealnog“ života kakav je i moj mogao da bude. Izolacija u kojoj sam dugo vremena boravio ostavila je traga. Teško je živeti ovde. Teško je svoje najbolje godine života provesti u siromaštvu, nesreći i strahu. Razmišljao sam o čitavoj deceniji svog života koju sam izgubio, jer u toj deceniji mogao sam da živim lepše. Pamtio bih je po sitnicama od kojih je zavisila moja sreća, a koje su mi uskraćene. Spoznaja da sam mogao da živim poput ovog dečka iz Australije činila me je malčice ljubomornim. Izgleda da me je ravnodušnost svakodnevnog života sasvim dotukla. Brdoviti Balkan nikada ne spava. Brinem se za svoju budućnost i žarko želim da se oslobodim ovog straha. Verovatno je to razlog zašto se retko smejem.
Iskreno, duboko u sebi želeo bih da ostanem u sredini gde sam rođen, da mogu svaki dan koračati poznatim ulicama i sretati ljude sa kojima sam odrastao. Znam da nikada ne bih bio sam. Ali, odlučio sam da odem. Ovde će proći sigurno još jedna decenija dok stvari dođu na svoje mesto. Mislim da nemam još jednu deceniju u životu koju bih olako izgubio. Odlazim odavde jer želim da budem srećan kao što sam nekada bio. Odlazim jer ovde više ne pripadam. Država u kojoj sam rođen davno je nestala, a država u kojoj bih želeo da ostarim možda neće ni nastati. Želim sebi bolju budućnost. Dosadilo mi je čekanje. Otišao sam…