Za Dan Republike, otac je dolazio kući, na kraći odmor sa 'privremenog rada u inostranstvu', kako se tada govorilo.
Ja bih tog dana satima stajao na prozoru, zamagljenom od toplote i pare iz kuhinje, čekajući da se pojavi taksi u našoj maloj i pustoj ulici. Onda bih otrčao u hodnik da ga dočekam. On bi se, spuštajući svoj prtljag, već sa vrata požalio na gužvu u vozu. Pričao je kako je od Drezdena stajao čas na jednoj, čas na drugoj nozi i spavao stojeći u hodniku naslonjen na prozor. Polako je iz torbe vadio poklone, prvo za mene, a onda za baku i mamu.
Uveče bismo nas četvoro sedeli u maloj trpezariji, koju je grejala nafta-peć. I dok je baka mlela kafu, on je, uz pivo, pričao o životu u DDR. Govorio je da su Istočni Nemci vredni ljudi, a da ipak žive u nemaštini (nemaju ni pristojne igračke za decu, rekao je i pogledao u mene, kao da se pravda), da ne mogu nigde da putuju i da svi ćute zastrašeni nekim 'Štazijem'. Onda bi par puta tiho opsovao nekog Honekera i rekao da ni ne slutimo šta sve imamo i koliko smo sretni što imamo Tita i da treba da se ponosimo što smo Jugosloveni.
Ja bih posle nekog vremena morao na spavanje. I dok bi do mene još uvek dopirao tihi razgovor iz trpezarije, spokojan i srećan bih tonuo u san, grleći svog novog plastičnog 'wartburga'.