Nikada se ne slikaju kada stoje, jer tada mogu 2,5 čoveka u zimskom odelu da stoje na jednom kvadratnom metru, a kada šetate jedna osoba zauzme 5 do 6 kvadratnih metara. Zato se uvek slikaju u pokretu. I kada je 1.000 ljudi, izgleda kao milion. Nikada se ne slikaju kada stoje, već samo kada su u pokretu. Postoje nadležne službe i ljudi kojima je posao da izbroje broj ljudi, a koji su izbrojali mnogo manje. Neka im bude 20.000, kazao je, posve ozbiljno novi najveći Srbin našeg doba u pokušaju da diskredituje i ono malo opozicije koja se okupila, nazivajući organizatore iluzionistima.
I, u pravu je.
Sasvim je tačno da postoje optičke iluzije, neke od njih su u svakodnevnoj upotrebi.
Takođe je jasno da postoje i mnoge druge iluzije.
Neke od njih ćemo pokušati da objasnimo u nestavku:
1. Iluzija identiteta – Kada vam bivši radikal proda priču da je demokrata, dok pri tom pokušava da zabrani svaki vid suprostavljenog mišljenja.
2. Iluzija sigurnosti – Kada osoba koja je upirala prstom u pokojnog Ćuruviju sada štiti dobro čeljade, nazovi novinarku Barbaru;
3. Socijalna iluzija – Kada iz zemlje pobjegne 50.000 mladih pa se priča o smanjenju nezaposlenosti.
4. Penzionerska iluzija – Kada im smanjiš penzije pa ih onda postepeno podižeš, šaljući im napredna pisma u kojima im zahvaljuješ što strpljivo grickaju koske.
5. Tajkunska iluzija – Kada im i nakon 15 godina, kao krivce poturaš bivšu vlast, a brat ti drži pola Srbije.
6. Kosovska iluzija – Kada se boriš za KiM, a u tvojoj vladavini pokrajina dobije članstvo u novih 30 međunarodnih organizacija.
7. Vremenska iluzija, tzv. crna rupa – Kada su za lošu današnjicu krivi oni koji su ostali u prošlosti, dok se napredna budućnost iz godine u godinu pomjera za dvije, najviše tri godine u budućnost.
8. Iluzija opozicije – Jedina iluzija za koju su, dežurni opozicionari, sami krivi, naravno, uz svesrdnu podršku velikog vođe.
I za kraj jedna od najgenijalnijih iluzija savremene Srbije, tzv. iluzija (neprijatnog) mirisa. Kada sve, gore navedene iluzije, tj. smradove jednako podjeliš na Gojkovićku, Vulina, Đurića, Đuku, Šešelja i Brnabićku, onda se vlastiti smrad manje, gotovo nikako ne osjeti u javnosti.
Na žalost naroda nebeskog, najveći nije savladao onu najmisteriozniju iluziju – da nestane iz javnosti, makar na sat vremena!
OdgovorProslijedi |