КУЛТУРА ИЛИ НАША ФАТАМОРГАНА
Ушли смо у посљедњи мјесец ове године. Тада се обично подвлачи линија, своде рачуни, анализира учињено. У наредним данима слушаћемо о привредном расту, или о презадужености, о стабилности, или о јавнимпријетњама једних према другима, о напредовању у сваком погледу или о суровој стварности која нам говори супротно. Ипак, нису само статистички подаци разних агенцја слика живота. Они нам дају чињенице, али нам не могу осликати општу атмосферу, као ни духовна кретања у једном друштву. Без обзира на то да ли предност дајемо једном или другом, не можемо порећи да су они у једној људској заједници нераскидиво везани.Да бисмо сагледали цјелину није нам довољна само табела попуњена статистичким подацима, већ је неопходно и, фигуративно речено, огледало. И то не једно, већ више њих како бисмо се добро погледали и видјели одраз из разнихуглова.Поглед на више области људског дјеловања даје слику једног друштва, његовог начина и квалитета живота те система вриједности које се у њему промовишу. Наше најтужније огледало су свакако редови грађана који испред конзулата и амбасада чекају визу за неповратан одлазак. У тим редовима нестаје наша будућност прије него што је и почела.И ово јутро ће неко из ове државе неповратно отићи. Његово или њено мјесто у реду заузеће неки други човјек који се уморио од чекања да овдје буде макар мало мање лоше, макар мало мање неизвијесно. Не иду само они који овдје не могу да се запосле што значи да економска криза није једини разлог, а можда није чак ни водећи. Одлазе и они који имају и хљеб и кров над главом. Питамо ли се зашто? Шта је то у општој друштвеној клими, шта је то у нашој реалности што људе тјера да се и у четрдесетим и педесетим годинама отисну у непознато, да у ту авантуру поведу и цијелу породицу?
Да ли нам ишта појашњава чињеница да о тој појави, том веома озбиљном проблему нашег друштва, јавни сервиси ћуте? Новинари запослени на њима о томе ништа нису чули, или, можда, само ништане говоре јер је у центру пажње политички ријалити. Када „Застава“ изгуби гледаност, осмислиће се неки нови. Колико ће времена између два политичка ријалитија остати за живот, за проблеме које та режирана препуцавања не могу ријешити?
Мало простора и мало времена је дато стварном садржају живота обичног становника ове заједнице. Један од занемарених садржаја живота је и култура. Сам њен положај је одраз нашег општег назадовања па нам се намеће питање да ли она више и постоји? Много говори и то што већина грађана сматра да је култура у оваквим околностиманебитна. Морамо се запитати о каквим околностима говоримо? Економске кризе? Па зар је код нас икад и било благостање?Протекли рат? Од њега је прошло више од двије деценије па ни тај изговор више не важи. Масовног исељавања? Они иду у земље у којима је култура саставни дио живота, неодвојиви чинилац стварности.Па шта је онда разлог да тај вид дјеловања у дрштву и за друштво, за човјека и његово духовно битисање толико занемарујемо и неријетко омаловажавамо? На то није лако одговорити. Можда ће се, у погледу на нашу друштвену стварност, бар дио одговорасам казати.
Једна објава,једно дивно име наше књижевности, један мјесец културе и једно велико занемаривање у медијима РС, привукли су ми пажњу. Низ догађаја којим је обиљежено сјећање на једног од најбољих наших пјесника подстакао ме на размишљање о правцу којим иде наша култура и о компасу по коме се управљамо. Ријеч је o„Шантићевим данима“ у Мостару, у организацији СПКД „Просвјета“ и СПКУД „Гусле“ из Мостара. Дјело великог пјесника чува се од заборава представама, изложбама, концертима, књижевним вечерима. Цио мјесец је Шантићев мјесец. Ни Шантић, ни обиљежавање 150 година од његовог рођења, ни 50 гoдина од када је установљена награда „Алекса Шантић“ нису тема овог текста(иако би се о свему томе могло и морало говорити и због Шантића, и због нас)већ су повод да размислимо и проговоримо о томе шта јесте, а шта није култура и шта се све неселективно подводи под њене скуте.
Говорећи о култури поменућемо само то да до данас постоји више од 450 дефиниција културе и да су оне неријетко међусобно контрадикторне. Готово да не постоји социолог који се у проучавању људског друштва и његовог дјеловањаније бавио феноменом културе. Да ли ћемо сада и овдје фаворизовати неку од стотина дефиниција? Не, то не можемо, а није нам ни потребно. Довољно је да кажемо да у културу, схваћену у најширем смислу, улази цјелокупно материјално и духовно стваралаштво. А ми ћемо се, умјесто било којим дефиницијом, водити ријечима наше књижевнице Исидоре Секулић: „Шта је култура? Све што је атрибут живота, од ума и маште па до физичког здравља, све је медијум и елемент културе, али она сама нешто је друго…Књижевна култура то је читање, то је књига у џепу стално… Школа – почетак културе; путовања – културна панорама; читање – страст и сласт културе, култура сама…Развијен језик, то је биће и крв народа, то је максимала онога што једна култура оставља и даје…Све што један народ има и зна, инвентарисано је и категорисано је у језику, све конкретно и све апстрактно“.
Заправо, књижевница је поетично казала све оно што о култури налазимо по уџбеницима, енциклопедијама и рјечницима. Рекосмо да ћемо се водити њеним ријечима, а у том случају поглед на стварност наше културе тј. на цјелину оног што сеподразумијева под појмом културе те на опсег дјеловања институција које се њом баве није нимало пријатан.Читање, образовање, путовања, упознавања нових култура и језик – то су стубови културе. Када нас погледам, на памет ми пада једна народна изрека који осликава наше стање: „мрка капа“! Почнимо од темеља, од образовања. Колико се и како образујемо? Колико смо свјесни тога да диплома одавно не значи и знање и образовање? Колико смо свјесни да је похађање школе непоновљива прилика да стичемо знање? То је наше право, али и наша обавеза да тражимо више и боље, потпуније, квалитетније и савременије. А колико смо тек свјесни да је учешће у образовном процесу и привилегија и минимум културе живљења? И ко да нас освијести, или ћемо, ипак, нештоза себе моратида урадимо и сами?
Говоримо ми, некада гласно, некада тихо о важнијим или споредним(ако такви постоје!) проблемима у образовању. А чини ми се да чак и не шапућемо о суштинском проблему – о питању знања и компетенције. Данас сви желе дипломе, позиције, привилегије, признање заслуга, а ријетки желе знање; и горе, ријетки указују на важност, али и љепоту сазнавања, на учење као стил живота. Све то су сви у Европи, сем нас и наших најближих комшија, одавно схватили и прихватили као филозофију живота коју бисмо могли овако записати: „Сјајно је што имамо прилику да учимо сваког дана свога живота.“ Вјерујем да су питања свих питања у нашем образовању, а самим тим и у друштву, питања квалитета и актуелности наставних садржаја и питање приватних факултета, а међу њима, прије свих и изнад свих, питање учитељских факултета. Шта и како учимо? Колико је то актуелно, тачније колико користи од тих знања имају сами ученици? За шта смо их оспособили и коликоспремни прелазе из ђачке клупе у живот? Зашто су у свијету, прије свега у Европи и САД, међу најквалитетнијим образовним установама управо приватни факултети, а код нас су такве установе оличење нерада? У чему то тако озбиљно гријешимо? Без обзира на сву пропаганду о квалитету , сви знамо да се на приватне високошколске установе уписују ученици који су остварили веома лош резултат у ранијем школовању, а затим исте завршавају астрономски високим просјеком. Већ петнаест година радим са средњошколцима и још не знам за примјер да је одличан ученик уписао домаћи приватни факултет.Толико о квалитету… Наредни корак је запошљавање таквих „стручњака“ у институцијама које у великој мјери управљају судбином друштва, а то исто друштво ћути. Том друштву не смета што им будућност одређују неписмени и неинформисани.Нашем друштву не сметају учитељи који су се олако преквалификовали па нису више кувари, конобари и фризери, већ одређивачи и предводитељи будућности њихове и наше дјеце. Прави учитељи ћуте. Зашто? Јасно је да прећутно прихватамо и промовишемо полуинтелектуалце. Ни академска заједница се не оглашава. Како се наши јавни универзитети боре против нелојалне конкуренције? Једноставно – спуштањем критерија и подизањем оцјена. Тако постају конкуренти! Гдје су универзитетски професори којима смо се у студентским данима дивили? Зашто ћуте? Ако су оно што су били, како је могуће да не проговоре о стрмоглавом паду свих вриједности овог друштва и постепеном, али сигурном гашењу наше културе?Зашто ћуте о процесу који неминовно води у тихо нестајање? Можда они и говоре својим студентима, али до шире јавности њихов глас не допире. Зашто ријетко чујемо аргументовану критику наше стварности?Каква је ситуација у медијима? Оно што видимо и чујемо указује на оштру поларизованост. Једни нас убјеђују да живимо у рају на земљи који је само нама дат и само нама знан, а други да смо дубоко испод дна. Па гдје и како рећи праву ријеч, а не бити унапријед квалификован и сврстан на неку страну? Да ли је јавност(шта год то значило и обухватало) спремна да чује оно што би први међу нама имали да кажу?
КУЛТУРА ИЛИ НАША ФАТАМОРГАНА
Ушли смо у посљедњи мјесец ове године. Тада се обично подвлачи линија, своде рачуни, анализира учињено. У наредним данима слушаћемо о привредном расту, или о презадужености, о стабилности, или о јавнимпријетњама једних према другима, о напредовању у сваком погледу или о суровој стварности која нам говори супротно. Ипак, нису само статистички подаци разних агенцја слика живота. Они нам дају чињенице, али нам не могу осликати општу атмосферу, као ни духовна кретања у једном друштву. Без обзира на то да ли предност дајемо једном или другом, не можемо порећи да су они у једној људској заједници нераскидиво везани.Да бисмо сагледали цјелину није нам довољна само табела попуњена статистичким подацима, већ је неопходно и, фигуративно речено, огледало. И то не једно, већ више њих како бисмо се добро погледали и видјели одраз из разнихуглова.Поглед на више области људског дјеловања даје слику једног друштва, његовог начина и квалитета живота те система вриједности које се у њему промовишу. Наше најтужније огледало су свакако редови грађана који испред конзулата и амбасада чекају визу за неповратан одлазак. У тим редовима нестаје наша будућност прије него што је и почела.И ово јутро ће неко из ове државе неповратно отићи. Његово или њено мјесто у реду заузеће неки други човјек који се уморио од чекања да овдје буде макар мало мање лоше, макар мало мање неизвијесно. Не иду само они који овдје не могу да се запосле што значи да економска криза није једини разлог, а можда није чак ни водећи. Одлазе и они који имају и хљеб и кров над главом. Питамо ли се зашто? Шта је то у општој друштвеној клими, шта је то у нашој реалности што људе тјера да се и у четрдесетим и педесетим годинама отисну у непознато, да у ту авантуру поведу и цијелу породицу?
Да ли нам ишта појашњава чињеница да о тој појави, том веома озбиљном проблему нашег друштва, јавни сервиси ћуте? Новинари запослени на њима о томе ништа нису чули, или, можда, само ништане говоре јер је у центру пажње политички ријалити. Када „Застава“ изгуби гледаност, осмислиће се неки нови. Колико ће времена између два политичка ријалитија остати за живот, за проблеме које та режирана препуцавања не могу ријешити?
Мало простора и мало времена је дато стварном садржају живота обичног становника ове заједнице. Један од занемарених садржаја живота је и култура. Сам њен положај је одраз нашег општег назадовања па нам се намеће питање да ли она више и постоји? Много говори и то што већина грађана сматра да је култура у оваквим околностиманебитна. Морамо се запитати о каквим околностима говоримо? Економске кризе? Па зар је код нас икад и било благостање?Протекли рат? Од њега је прошло више од двије деценије па ни тај изговор више не важи. Масовног исељавања? Они иду у земље у којима је култура саставни дио живота, неодвојиви чинилац стварности.Па шта је онда разлог да тај вид дјеловања у дрштву и за друштво, за човјека и његово духовно битисање толико занемарујемо и неријетко омаловажавамо? На то није лако одговорити. Можда ће се, у погледу на нашу друштвену стварност, бар дио одговорасам казати.
Једна објава,једно дивно име наше књижевности, један мјесец културе и једно велико занемаривање у медијима РС, привукли су ми пажњу. Низ догађаја којим је обиљежено сјећање на једног од најбољих наших пјесника подстакао ме на размишљање о правцу којим иде наша култура и о компасу по коме се управљамо. Ријеч је o„Шантићевим данима“ у Мостару, у организацији СПКД „Просвјета“ и СПКУД „Гусле“ из Мостара. Дјело великог пјесника чува се од заборава представама, изложбама, концертима, књижевним вечерима. Цио мјесец је Шантићев мјесец. Ни Шантић, ни обиљежавање 150 година од његовог рођења, ни 50 гoдина од када је установљена награда „Алекса Шантић“ нису тема овог текста(иако би се о свему томе могло и морало говорити и због Шантића, и због нас)већ су повод да размислимо и проговоримо о томе шта јесте, а шта није култура и шта се све неселективно подводи под њене скуте.
Говорећи о култури поменућемо само то да до данас постоји више од 450 дефиниција културе и да су оне неријетко међусобно контрадикторне. Готово да не постоји социолог који се у проучавању људског друштва и његовог дјеловањаније бавио феноменом културе. Да ли ћемо сада и овдје фаворизовати неку од стотина дефиниција? Не, то не можемо, а није нам ни потребно. Довољно је да кажемо да у културу, схваћену у најширем смислу, улази цјелокупно материјално и духовно стваралаштво. А ми ћемо се, умјесто било којим дефиницијом, водити ријечима наше књижевнице Исидоре Секулић: „Шта је култура? Све што је атрибут живота, од ума и маште па до физичког здравља, све је медијум и елемент културе, али она сама нешто је друго…Књижевна култура то је читање, то је књига у џепу стално… Школа – почетак културе; путовања – културна панорама; читање – страст и сласт културе, култура сама…Развијен језик, то је биће и крв народа, то је максимала онога што једна култура оставља и даје…Све што један народ има и зна, инвентарисано је и категорисано је у језику, све конкретно и све апстрактно“.
Заправо, књижевница је поетично казала све оно што о култури налазимо по уџбеницима, енциклопедијама и рјечницима. Рекосмо да ћемо се водити њеним ријечима, а у том случају поглед на стварност наше културе тј. на цјелину оног што сеподразумијева под појмом културе те на опсег дјеловања институција које се њом баве није нимало пријатан.Читање, образовање, путовања, упознавања нових култура и језик – то су стубови културе. Када нас погледам, на памет ми пада једна народна изрека који осликава наше стање: „мрка капа“! Почнимо од темеља, од образовања. Колико се и како образујемо? Колико смо свјесни тога да диплома одавно не значи и знање и образовање? Колико смо свјесни да је похађање школе непоновљива прилика да стичемо знање? То је наше право, али и наша обавеза да тражимо више и боље, потпуније, квалитетније и савременије. А колико смо тек свјесни да је учешће у образовном процесу и привилегија и минимум културе живљења? И ко да нас освијести, или ћемо, ипак, нештоза себе моратида урадимо и сами?
Говоримо ми, некада гласно, некада тихо о важнијим или споредним(ако такви постоје!) проблемима у образовању. А чини ми се да чак и не шапућемо о суштинском проблему – о питању знања и компетенције. Данас сви желе дипломе, позиције, привилегије, признање заслуга, а ријетки желе знање; и горе, ријетки указују на важност, али и љепоту сазнавања, на учење као стил живота. Све то су сви у Европи, сем нас и наших најближих комшија, одавно схватили и прихватили као филозофију живота коју бисмо могли овако записати: „Сјајно је што имамо прилику да учимо сваког дана свога живота.“ Вјерујем да су питања свих питања у нашем образовању, а самим тим и у друштву, питања квалитета и актуелности наставних садржаја и питање приватних факултета, а међу њима, прије свих и изнад свих, питање учитељских факултета. Шта и како учимо? Колико је то актуелно, тачније колико користи од тих знања имају сами ученици? За шта смо их оспособили и коликоспремни прелазе из ђачке клупе у живот? Зашто су у свијету, прије свега у Европи и САД, међу најквалитетнијим образовним установама управо приватни факултети, а код нас су такве установе оличење нерада? У чему то тако озбиљно гријешимо? Без обзира на сву пропаганду о квалитету , сви знамо да се на приватне високошколске установе уписују ученици који су остварили веома лош резултат у ранијем школовању, а затим исте завршавају астрономски високим просјеком. Већ петнаест година радим са средњошколцима и још не знам за примјер да је одличан ученик уписао домаћи приватни факултет.Толико о квалитету… Наредни корак је запошљавање таквих „стручњака“ у институцијама које у великој мјери управљају судбином друштва, а то исто друштво ћути. Том друштву не смета што им будућност одређују неписмени и неинформисани.Нашем друштву не сметају учитељи који су се олако преквалификовали па нису више кувари, конобари и фризери, већ одређивачи и предводитељи будућности њихове и наше дјеце. Прави учитељи ћуте. Зашто? Јасно је да прећутно прихватамо и промовишемо полуинтелектуалце. Ни академска заједница се не оглашава. Како се наши јавни универзитети боре против нелојалне конкуренције? Једноставно – спуштањем критерија и подизањем оцјена. Тако постају конкуренти! Гдје су универзитетски професори којима смо се у студентским данима дивили? Зашто ћуте? Ако су оно што су били, како је могуће да не проговоре о стрмоглавом паду свих вриједности овог друштва и постепеном, али сигурном гашењу наше културе?Зашто ћуте о процесу који неминовно води у тихо нестајање? Можда они и говоре својим студентима, али до шире јавности њихов глас не допире. Зашто ријетко чујемо аргументовану критику наше стварности?Каква је ситуација у медијима? Оно што видимо и чујемо указује на оштру поларизованост. Једни нас убјеђују да живимо у рају на земљи који је само нама дат и само нама знан, а други да смо дубоко испод дна. Па гдје и како рећи праву ријеч, а не бити унапријед квалификован и сврстан на неку страну? Да ли је јавност(шта год то значило и обухватало) спремна да чује оно што би први међу нама имали да кажу?
Наставиће се…
Исидора Миљић