Нама су говорили о језику као живом бићу у коме се огледа наше битисање, о књизи сваки дан, о читању као самоодређивању и као опстанку, личном и колективном.
Ни само читање данас није ништа боље од образовања. У библиотекама све мање читалаца, а међу онима који залазе и у те просторе, све је мање поклоника квалитетне књиге, све више сљедбеника писаца (да ли их уопште могу тако назвати?) попут Јелене Б. Алимпић, Весне Дедић, Бранислава Јанковића и њима сличних. И да ли, и о чему, има смисла говорити када је једна од „атракција“ београдског Сајма књиге била Киjа Коцкар? Да ли смо то управо дотакли дно? Ако јесмо, добро је. Са дна се не може доље (мада се са нама никада не зна, јер наше дно и подрум има!), већ би требало кренути напријед.А читалац? Имамо ли ми, данас и овдје,компетентних читалаца? Постоје ли људи који читају на оба ока: оловка, папир и књига? Да ли са оваквом читалачком публиком, публиком ниских компетенција и још нижег прага очекивања, можемо говорити о развоју културе? Како стварати читалачку публику која ће поставити нове, квалитетније стандарде? Може ли се ово питање одвојити од поменутог проблема образовања и од осталих стубова културе? Могу ли се, или морају ли се рјешавати заједно?А путовања? У овако сиромашном друштву, или боље да кажемо у друштву овако сиромашних грађана, говорити о путовањима, поготово о оним чији је циљ упознавање нових простора, људи, њихове традиције и њиховог савременог живота, њихове музике, сликарства, архитектуре, књижевности – дакле, културе – звучи као виц. Они који путују, бирају плаже, ноћне и дневне клубове популарне на друштвеним мрежама, а они који би обилазили галерије и музеје најчешће не могу ни до споменика клтуре у сусједном граду.
А тек језик! Одакле почети? Када почнемо, како и гдје стати? Да ли је угрожен уплитањем политике у научну област? Наравно да јесте и да мора бити. Не постоји оно чега су се ове и овакве политике дотакле, а да то нису уништиле. Да ли нам је језик више угрожен отимањем о име (у којем се ми, опет, не знамо снаћи) или неселективним затрпавањем ријечима из страних језика, или, много горе, нарушавањем саме структуре и природе језика? Хоћемо ли се у блиској будућности имати о шта отимати? Шта је то што похрањујемо као знање и моћ народа у овакав језик? Ако нам је он, односно наш однос према њему, огледало, одраз је поражавајући. Ако је све што умијемо и знамо у њему оваквом, мало знамо и још мање умијемо, а најмање смо свјесни тога колико је то што сада имамо застрашујуће мало. И сваки дан је све мање и биће све теже погледати у амбис који се отвара пред нама и у који неминовно морамо пасти не промијенимо ли путању. Како се борити против оваквог стања у језику и у свијести народа? Законима? Наметањем? Силом? Да ли је све то кратког даха? Привремених, наметнутих рјешења има свуда па се онда могу наћи и у језику. Да ли је иједно тако наметнуто рјешење донијело дугорочну добробит овом друштву? Да ли је рјешење у томе да волимо(или заволимо) свој језик, а уз њега и све што је садржај и атрибут живота, па и културу? Да ли су опаснији „стејџ“, „мејкап“ „грин рум“ од тога што не користимо аорист, а о плусквампрефекту ни не сањамо? Или то што дјеца више не пишу, чак ни СМС поруке, већ шаљу наљепнице и којекакве „смајлиће“, или што нам је презент вријеме и за сада и за сутра? Као да смо се закопали у овом тренутку хаоса и не желимо или не знамо напријед. Многи међу ауторима књижевних (или прецизније – штампаних) дјела сматрају да је лекторисање текста сувишан луксуз? Колико још већих и још тежих опасности не наведох? Смије ли нам бити утјеха што се и други језици суочавају са истим или сличним проблемима? Назире ли се рјешење или види ли се бар воља да се неки од проблема рјешавају, да се тражи узрок и да се гледа дугорочно напријед? Можемо ли коначно превазићи живљење од данас до сутра? Срећа па је језик жив, независан и има своје законе кретања и опстанка, јер да је до наше бриге, питање је да ли би га већ данас било.
А какво ли је тек „биће и крв народа“ у оваквом језику? Колико смо данас иза оног што смо били прије неколико деценија?У Босни и Херцеговини, у оба њена ентитета и дистрикту Брчко, постоје десетине институција које се баве културом или им бар тако пише у статуту. Види ли се резултат њиховог рада? Ријетко. Свијетле примјере доживљавамо као празнике, јер остављају у животу наду да би можда некад и некако могло бити бар мало боље. Вијест да су стећци, средњовјековни надгробни споменици којих у БиХ и сусједним земљама има преко 70 000, номиновани за Листу свјетске баштине, у нашој средини није ни запажена, а комоли да јој се дао простор и пажња коју заслужују. Понашамо се као да све што припада културном насљеђу Босне и Херцеговине по аутоматизму не припада и нама, као да наши преци нису траг постојања остављала управо на овај начин. Чињеница је да су на овом питању радиле четири земље са простора бивше Југославије те да је највећи број предложених споменика са простора БиХ. Међутим, колико их је са подручја РС? Колико су се институције културе РС активирале на том пољу? Зашто се тако лако, готово смишљено одричемо своје традиције или традиције у којој имамо значајан дио? У чему је срж проблема или, народски, „у ком грму лежи зец?“ Вјерујем да су и проблем и један значајан дио рјешења овог многостраног проблема у читању. Послужићу се Шервеловим ријечима: „Читати значи отворити се за другост и страност, читање је покушај да се читалац приближи интенцији и осјећању писца који је најчешће странац.“ То нас наводи на питање о спремности за излазак из духовне изолације.Када бисмо више читали, више бисмо разумјели, самим тим и мање бисмо осуђивали. Читање би нас у великој мјери онеспособило за предрасудеи за мржњу. Зар је могуће читати, а не спознавати нове свјетове? Зар једно сазнање не развија нову потребу и „глад“ за знањем? Није ли управо та глад била покретач многих открића у прошлости? Зар читање није и најљепша авантура духа, али и вид образовања, радост сазнавања, путовање; како је једна моја ученица прије неколико дана написала: „путовање без карте, пасоша и мапе“. Зар се језик ичим боље и љепше може чувати, бранити и богатити, него читањем?
Зашто онда не читамо? Да ли смо само лијени? Постоји ли иза свега притајен далеко озбиљнији проблем? Да ли би слика стварности постала сасвим другачија када бисмо више, разноврснијеи квалитетније читали? Плаши ли нас неминовна спознаја о необразованости, неинформисаности, о вагонима и возовима који су пројурили поред нас и о невидљивим планинама назадовања којима смо омеђени и одвојени од свијета.Како бисмо себе видјели да се погледамо неким другим очима? Има ли одговора? Јасно је да није нити може бити само један, као што ни проблем није само један. Гдје ли је наша култура, ако је има, и у чему је садржана када се не зна гдје је лошије и тужније – у језику, књижевности или образовању? И када се на званичним страницама институција које се баве културом у Републици Српској појављују огласи и цјеновник издавања службених просторија, рекламе за локалне фудбалске турнире или чак извјештаји о дешавањима у локалној скупштини… Гдје се на тим страницама загубила култура? Да ли је икада ту и обитавала?
То ме поново врати овогодишњим 99. „Шантићевим данима“. Уз још неколико свијетлих примјера(прије свих, дешавања у Културном центру ,,Бански двор“, рад „Императива“, Градско позориште ,,Јазавац“, дио репертоара Народног позоришта РС) ту нађох оно што вјерујем да је најважније у самом читању, самој култури – спремност и отвореност за другост, за страност. Без тога нам нема очувања сопствене традиције, националне самосвијести, нема нам ни сутра, ни културе, а неће бити ни нас.
Вољела бих када би организатори дешавања којима је циљ обиљежавање књижевног дјела Петра Кочића или Бранка Ћопића само погледали какве садржаје су понудили организатори ,,Шантићевих дана“, ко је све у организационом одбору и жирију, како се догађаји промовишу и како се о њима касније пише. И, да не заборавим, гдје се говори о пјеснику – Народно позориште, галерија, Владичански двор, Центар за културу.
Нигдје збора, ни шатора! Овогодишње обиљежавање дјела Петра Кочића стало је у шест дана. Неколико најављених догађаја су заиста вриједни похвале. Прије свих, издвојила бих „Стриповијетке“, ликовну колонију у Кампусу, вечери бесједништва, радионице за дјецу у Народној и универзитетској библиотеци Републике Српске. Морам истаћи да сам пронашла најаве догађаја, али не и квалитетну промоцију, а о извјештају након догађаја нема ни помена. Све добро и лијепо што се радило, или се бар жељело радити, остаје у сјени два скандала. Први, забрана Тањи Ступар Трифуновић да говори стихове у парку код пјесниковог споменика иако је уредно позвана. Други, централни догађај – збор, односно његов садржај као завршна манифестација обиљежавања лика и дјела једног од наших највећих писаца. Да ли је игдје у свијету замисливо да градска бирократија одлучује о умјетничким садржајима? Да ли је било јавног реаговања институција културе, писаца или оних који се књигом и лијепом ријечју професионално баве на скандал забране иступања позваном књижевнику? Само је „ Бука“, оштро реаговала. На другим адресама, оним које припадају институцијама културе и радницима у култури ја не нађох ништа, а тражила сам и жарко жељела да нађем бар једну па макар и кратку објаву протеста. Још се надам да не знадох наћи,питајући се вриједи ли ишта очекивати од „културних радника“ који ћуте када један појединац, па ма ко он био, добије више средстава за рад него све остале институције културе заједно? А тек збор у Стричићима! Још је 29. 8. 2016. године у новинама „Курир“ освануо текст под насловом „Народни збор у Стричићима постао вашар голотиње и кича“, док је прошле године збор обиљежила туча пијаних шаторских гостију. Да ли су организатори предузели ишта да спријече деградацију књижевника који је повод окупљања хиљада грађана? Биће да није, јер су на ,,Првом бањалучком порталу“ осванули текстови о дешавањима у Стричићима (једини који говоре о догађају дан послије, дакле, дају информацију о оном што се дешавало): „Изложено је двадесетак крава и тридесет до четрдесет колекција оваца“, а даље говори о шаторској забави, Баји Малом Книнџи, Стоји, Гоцију и Лази те незваничним кладионицама на којима опклада за бика побједника иде и до 10000 евра(чак ни валута није наша!). Да ли је ово заслужио човјек кога памтимо по ријечима: „Ко искрено и страсно љуби истину, слободу и отаџбину, слободан је и неустрашив као Бог, а гладан и презрен као пас“? Да ли је ОВО његова слобода којој је жртвовао све?! А како је сјећање на највећег народног трибуна обиљежила Народна скупштина РС? Ћутањем!
Још једно питање: ко обнавља рушевину која је остала од родне куће Бранка Ћопића? Још 2015. године најављени су пројекти спомен-подручја „Башта сљезове боје“ и „Ћопићев сокак“. Након те најаве ништа се не догађа. Дакле, опет имамо ћутање.
Купују се у Влади нови аутомобили, блиндирани, не смије се у њих ни гледати! Има ли се новца за културу, а самим тим и за очување националне свијести, идентитета народа, давно посрнулог народа? Знамо да за културу никада новца нема, а када би га и било, некако би се испоставило да га нема. Да ли су запослени у институцијама културе свјесни значаја оног што раде и дугорочних посљедица онога што не раде? Колико је њих добило посао у култури као утјешну награду када нема ништа боље, профитабилније? А прича се (јавно и гласно) да ту и није тако лоше. Завјетрина, не мора се радити, а платица, каква је да је, јаднаи биједна, ипак иде и неријетко је већа од уложеног труда примаоца исте. Да ли је у складу са свим реченим и одлука или дозвола да влада Азербејџана обнавља кућу једног од најбољих српских писаца? Да ли је то управо измишљена коса која сијече његове мјесечине?
Недостаје ли нам, уз читање и све што уз њега иде, и много добре воље? Да је ово писано у блиској прошлости, могли смо питати: смијемо ли дозволити да култура постане савитљива слушкиња појединаца и њихових личних интереса? А данас: има ли културе? Да ли су свијетли примјери само бљесак у мраку? Није ли главна одредница наше културе ћутање? И то ћутање обавија све наше велике и суштинске проблеме, почевши од масовног исељавања па до свих других поменутих питања. Гласне протесте чујемо само о споредним, дневним стварима. Само тамо гдје има личних интереса, има и јавне ријечи. Остало је стално и упорно ћутање. Малобројни изузеци самопотврђују правило. Да ли би наш Шантић данас рекао: ,,Остајте овдје“!?
Исидора Миљић