,,Београд  није  ослободио  Пеко  Дапчевић, него  Руси”!

   ,,Kоча  Поповић  је  светска  варалица, који  није  дипломирао  на  Сорбони,  већ  је  љубио  бравара  Броза”!

    ,,Крцун  се  није  одвајао  од боце препеченице…”!.  ,, У Крцуновој  погибији  су  Брозови  прсти …”!.

     ,,Броз  је  више  пута  изјавио:- Што  мања  Србија,већа  Југославија”!

      ,,Личани,Крајишници и  Црногорци су  ослободили  Србију од  Срба”!

Ово  су , само  неки,  од  бројних ,,бисера”, помамних  ,,шокантних  открића  из  строго  чуваних  тајних  архива  Брозових  комуниста”, објављених  од  стране  неких  назови-историчара, међу  којим  ,,перјаничи” један (помена-имена,није  вриједан), који  себе  ,,крсти” као –публициста. Па,  тако  имамо  прилику ,,сазнати”-  из  сваконедјељних  ,,сусретања с историјом” (али, не  са  историјским чињеницама), у  једним дневним  новинама,  да  је  ,,Броз  имао  5.  жена, а  умро  сасвим сам”. (А, као што  је  знано , супружници – јел те – умиру заједно). Затим, ,,Тито је  фалсификовао  засједање АВНОЈ-а, да  би се тако  рађао  култ(сиц.) ,,највећег  сина  југословенских  народа и  народности”! A, одлуке  АВНОЈ-а су  се  доносиле – пазријте, севодња-  са ,, ПРИМА СЕ”! (Свима  је познато  да  су  се  одлуке  доносиле  са  ЗА  и-или ПРОТИВ, док се за образложења   ,,питало”: ПРИМА СЕ …, што  је  овај  ,,аутор” једноставно-поједноставио и  тако (поред осталог) намјеравао банализовати   АВНОЈ).Успут, тек  онако у  пролазу , у  духу овог – ПРИМА СЕ, моја констатација, да  је  из  АВНОЈ-а  ,,израсла” једна   застава и  химна ФНРЈ, за  разлику  од  данашње  Републике  Србије,која  има  двије републичке  заставе  и  монархистичку  химну!  A, моја  маленкост  је  имала  прилику  ,,докучити” и то, да  је  мој (сада покојни) отац  – носилац  Партизанске  споменице *41, један од  организатора  устанка  у селима  подно  Грмеча (чијих  су  8. чланова   фамилије ,,затомљени”на  стратишту,  у  Гаравицама, код  Бихаћа, а  мајчиних  12.-ро у  Црном  језеру,код  Бос. Крупе) – био (обратите пажњу !): ,,наивни српски  сељак, који  је  насео  на  комунистичку пропаганду”!

Ко  су  ти  ,,ликови”, који (због кога  и чега ?) тако  дрско  и  безобразно  запљувавају  и  смрдљивим пудером  ,,пудеришу”  херојску  борбу  партизана (већином мојих  Срба) – на челу  са  ,,србомрсцем  Брозом” – који  положише своје животе  у  борби  за  слободу својих  народа  и  ослобађање  Југославије  од  фашизма?!  Партизана, које  је свјетска историја  уписала  међу побједнике Другог  свјетског  рата, док  је  усташе,четнике (ЈВуО),ханџарлије и  остале  обожаваоце , лика и  дјела Хитлера, запаковала  у  своју ропотарницу,као –поражене. А,које су,  ментално  здрави потомци  њихових  припадника,  означили као – бруку и  срамоту…

Одговор на ово  питање остављам  читаоцу  ових  ,,редака”, a  ево, због чега ово пишем. Када  читам  пис(р)аније  из  уводног  дијела овог  текста, просто  се  најежим сјећајући  се изворних  свједочења  мог  оца и  његових  сабораца о  учешћу његове  Осме  крајишке  НОУБ-е  и  ратних  ,,догодовштина”  приликом  завршних  ратних операција и борби  за  ослобађање  Србије. Елем, када  су  Крајишници ,из Босне  прешли  Дрину, са  задатком  одсјецања-пресјецања  њемачких  путних  и  других  комуникација  и  њихових  веза са  тамошњим  сарадницима, ни  у  примисли  нису  имали могућност  тако жестоких  сукоба са четницима – јединицама  ,,регуларне  и  легитимне  ЈВуО”. Јер,  међу  њима  су  кружиле приче да  су  Дражини  дефинитивно  сатрвени  на  Сутјесци, затим  дивљење  Сави  Ковачевићу  и црногорским партизанима,као  и  жарка  жеља  да се  заједно с њима –раме уз  раме- боре  за  слом  фашистичког  окупатора. Али, не лези  враже! Прекаљени  борци, већина њих  заједно од  првих  устаничких  дана , иако  навикнути  на  вучји  опрез, (пре)озбиљно  су  схватили  сазнање –обавјештење , по  којем је  Избјегличка  влада Краљевине, из  Лондона, наредила  команданту  ЈВуО Дражи  Михајловићу , да  се – у  борбама  против  Нијемаца, са  својим четницима – придружи  њима, Титовим  партизанима. Дубљим  продирањем у  Србију, прво  су  наилазили  на  заплашени  народ , који  их  је опрезно  прихватао и  преко  оних,  за које  су  могли  закључити  да имају  везу  са  локалним четничким ,,главешинама”, слали   им  поруке да, ако  не желе да им се прикључе,  онда  да  им  не  сметају и  акције  саботирају. Наиме, били  су  сасвим  довољно  људством  попуњени,наоружањем  и  муницијом  снабдјевени и  извјежбани  у  заједничким  ударима  на  непријатељска  упоришта. Такође, према  очевом  свједочењу , претходна искуства  са  четницима су доказивала   да исти   нису  били  навикнути  на  сталне  борбе, исцрпљујуће  маршеве  па  су , у  навећем  броју  случајева – дезертирали. Међутим, четничке  засједе – њихових, наводно  одметних  група, изненадни  напади  у  позадину Бригаде  и  погибије  бораца, њихову  борбу  су, неминовно  преусмјериле  на  ,,чишћење  четничких  банди”.  Након  неколико  узастопних- на  ногама,носећих –  упала  плућа, мој  отац  је (из околине Г.Милановца)  са  крволиптајућим  кашљем, пребачен у  тек ослобођени  Београд, а  недуго  иза  тога, отпремљен на Голник, у  Словенију, на лијечење  од  ТБЦ. Током  трогодишњег  лијечења, на  Голнику, имао  је  и  изненадну  ,,посјету”  њему  непознатих  кожно-мантилаша , који  су га  у  болесничкој  постељи, у  вагању  између  живота  и  смрти, питали:- За кога  сте  ви, друже мајорe?! Наравно, опсједнут  само  са  једним – борбом  против  тешке  болести- није  могао, нити  имао  прилику  знати, шта се  у  Југославији  догађа, нити му  је пало  на памет да  их  то пита,него је  дрхтавом  руком  изнемоглог  тијела,  показао  према  Титовој   слици, на  зиду  собе. А, ту  своју  срећу  у  несрећи,касније  је  објашњавао:- Тита  сам  видио , у  Јајцу  1943.године , када ми  је лично  предао   Диплому  Официрске школе ЈНА, док  сам  за  Стаљина  чуо  из  прича  ратних  другова. Сплетом срећних  околности, отац  је  захваљујући  несебичној  помоћи ,  такође ,,туберана”, далматинског  борца,који  је – од  рођака из  Америке – добио лијекове  за лијечење  ТБЦ, успио  преживјети и  до  краја живота , уз  моју и помоћ љекарке тадашње  ВМЦ Б.Лука, Љиљане  Рогачев,  борити се  са  тешком  астмом , све до  своје  80-те  годне живота. …

Наравно,  да  сам поносан  на свог  оца, иако  се, наљућен  злурадим  текстовима и  неистинама  о  улози Крајишника, Личана, Црногораца и других  српских  партизана  при  ослобађању  Србије и  Београда од  фашизма, запитам:- Да ли  бих  ја, на  његовом  мјесту, оставио  своју жену  са  (тада) двa  малољетна  сина у  неизвјесности и  опасности  од  упада усташа  у  његово-моје  подгрмечко  село  и  запутио  се са  својим  Грмечлијама у  Србију  и  ослобађање  исте  од  окупатора? Oдговор гласи: – Категорично: НЕ !